Napisano je (napisao sam) i rečeno je (pričao sam) onoliko već o tome kako su studenti probudili građane Srbije i radikalno povećali političku participaciju, što je bio preduslov da dođemo do realnosti u kojoj je režim toliko nesiguran u svoju poziciju da Vučić evo već skoro godinu dana kukavički beži od raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora. Ovo je tekst o najvažnijem aspektu ove povećane političke participacije.
Pre toga, prođimo kroz osnovne oblike političkog učešća.
Postoji nekoliko nivoa političke participacije, i obično se čin glasanja smatra osnovnim nivoom, mada neki teoretičari čak ni to ne smatraju participacijom. Ako uzmemo to kao osnovni nivo učešća, to je nešto veoma merljivo, i lokalni izbori održani prošle godine nam jesu pokazali značajne skokove u izlaznosti u odnosu na prethodne izbore. Očekuje se isti trend i ove godine na lokalnim izborima na proleće, kao i na parlamentarnim izborima kad god oni da budu.
Sledeći nivo učešća je aktivno učešće u političkim aktivnostima, i tu smo 2025. godine takođe videli (do 2024. godine) nezamislive brojeve učesnika studentskih skupova – protesta, blokada, štrajkova, flešmobova, pešačenja po Srbiji. Prošla godina je postavila apsolutne rekorde učešća u političkim aktivnostima u Srbiji, rekorde koji će teško biti premašeni u skorijoj budućnosti. Jasno je, i ovaj nivo je merljiv, od najvećeg skupa u istoriji Srbije 15. marta sa oko pola miliona učesnika, preko svih ostalih gore pobrojanih.
Sledeći nivo učešća je aktivno učešće u političkim organizacijama. Od studentskog poziva na zborove, videli smo neverovatno veliki broj ljudi koji su se aktivirali kroz političku instituciju zbora. Istraživanje Sprint Insajta od leta prošle godine je našlo da je čak jedna četvrtina građana Srbije u tom trenutku bar jednom bila učesnik zbora. I ovaj nivo učešća je merljiv, i tu možemo dokazivati povećanu političku participaciju.
Na kraju, to što je oko 400 hiljada ljudi u jednom danu krajem decembra dalo svoj pristanak studentskom pokretu da budu obaveštavani i uključivani u akcije pokreta je još jedan vid aktivnog učešća u političkim organizacijama – pristanak da date svoje lične podatke jednoj organizaciji i tako postanete deo te zajednice.
Konačno dolazim do one grupe ljudi koje nema u klasifikacijama političke participacije, ali koju smatram jednim od najvažnijih faktora uspeha studentskog pokreta i svedruštvenog ustanka, pogotovo u prvih devet meseci borbe. Po ovoj grupi sam dao naziv tekstu. Iako su svi prethodno pobrojani svakako poklonili poverenje studentskom pokretu (ili opozicionom frontu, ako računamo i izbore), naslov teksta sam dao zbog ljudi koji su mnogo žrtvovali i žrtvuju za studentski pokret, koji su mnogo dali i daju studentskom pokretu, i koji su uvek tu za studentski pokret. A nisu studenti.
Mogao bih da pokušam, ali sigurno ne bih uspeo da obuhvatim sve faktore koje smatram ključnim da se ovaj, gotovo religiozni, zanos dogodi baš u ovom trenutku srpske istorije i prema baš ovom političkom akteru tj. studentima.
Moj pokušaj bi obuhvatio faktore kao što su uništena politička alternativa, obesmišljeni izborni proces kao način promene vlasti, 12 godina učvršćivanja i jačanja autokratije koja počiva na kriminalu i korupciji, dugačak period razočarenja u političare i političke stranke, pa sve do usporavanja ekonomije. Naravno, ključni okidač je bio pad nadstrešnice i konačno razumevanje razmera korupcije (da, ogromnoj većini građana to nije bilo jasno, a ni danas ih nema većina koja razume koliko se krade) i spoznaja da korupcija i ubija. Direktno, masovno.
Sve pobrojano su faktori koji su uticali da se nakon okidača (pada nadstrešnice), i studentske pobune ogroman broj ljudi, ali i pravnih lica, uključi u tu pobunu protiv režima, i to na način koji je zaista ekstreman u odnosu na sve što smo videli u političkoj praksi Srbije u ovom veku.
Hiljade ljudi je odjednom dobilo motivaciju da pomogne studentski pokret na milion različitih načina – donirajući ogromne novce, tj. količine koje nikada nijedna kampanja nije skupila u Srbiji; donirajući sve moguće proizvode i svoje vreme; donirajući proizvode svog znanja i rada – IT stručnjaci, pravnici, politikolozi, inženjeri različitih oblasti, doktori, proizvođači, poljoprivrednici, komunikolozi, umetnici, kreativci, spisak je ogroman. I ljudi koji su svojim radom i znanjem stekli ogromne novce i napravili poslovne imperije (obično u inostranstvu), i ljudi koji ovde upravljaju velikim korporacijama, i ljudi koji su javne ličnosti i čiji angažman ili poslovi bivaju pod direktnim udarom države.
Ljudi koji veruju. Sve su to ljudi koji veruju, koji su bili (i dalje jesu) spremni da žrtvuju svoje pozicije, svoje poslove i svoje lične interese kako bi doprineli javnom interesu. Javni interes u njihovom verovanju jeste da studenti pobede, a da režim izgubi. Oba cilja, ne samo jedan, iako je kod mnogih jedan od ta dva cilja bio teži. Svima njima je zajedničko da veruju u studente, u njihove motive, u vrednosti koje promovišu, i u zahteve koje isporučuju. Veruju i u karakteristike pokreta i studenata koje su projektovane, izmaštane, ali to je sporedna stvar, to je ukras.
Ti ljudi takođe veruju u promenu, možda prvi put otkad je Vučić učvrstio svoju vlast daleke 2014. godine. Ne bi oni sve ovo radili da nisu verovali da je vreme za promenu, i da ne vide ko tu promenu može da izvede. Možda je i to projekcija. Pogotovo na početku ustanka je možda bila projekcija i to da je vreme za promenu i da postoje ljudi koji mogu da izvedu promene, ali i projekcija je deo religioznog zanosa koji, kako se to desilo toliko puta u istoriji čovečanstva, ima moć da pomera svetove, a ne samo čini društvene promene. Zato njihova vera spada u najvažnije faktore ove temeljne društvene promene koju živimo od kraja 2024. godine.
Poverenje je noseći stub ljudske civilizacije, i na njemu stoje i prijateljstvo, ljubav, zakoni, novac…naravno, i politika. Među ljudima ništa ne možete uraditi bez poverenja, i sve je moguće uraditi kad ima poverenja.
Zašto su ovi “ljudi koji veruju” ćutali do sada, čujem već pitanja. Verujem da je, usled otuđenosti od politike, postojala uzdržanost, gotovo strah, da će njihova investicija biti uzaludna, i mislim da nije postojala vera da je promena moguća. Bili su, takođe, često netolerantni prema onima koji su se kandidovali da vrše te promene, pa im je to bio izgovor za pasivizaciju.
Na kraju, ranije nisu imali savršeni izgovor za svoje svrstavanje nasuprot režimu. Da, i savršeni izgovor je bio potreban, koliko god to neprijatno zvučalo – sa studentima su dobili taj savršeni izgovor, onaj koji propoveda da se oni i dalje ne bave politikom, nego osnovnim vrednostima jednog društva, i da ne podržavaju političare (kao nešto pokvareno) već studente, “našu decu”.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
