Kolega Aleksandar Ivković podsetio me jutros na posetu bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudolfa Đulijanija Beogradu 2012. godine. Doveo ga je tadašnji kandidat za gradonačelnika Beograda Aleksandar Vučić, kome ni ova poseta nije pomogla da postane gradonačelnik.
Nešto na šta je većina zaboravila je koliko je Đulijani bio zgrožen beogradskim grafitima. Šta bi tek danas Đulijani mogao da kaže da kojim slučajem poseti svog prijatelja, sada predsednika Srbije, Aleksandra Vučića.
Gotovo da je nemoguće naći parče fasade na kojoj nije ispisana neka od poruka mržnje prema onima koji ne misle kao srpska vlast. Ne mari se ni za kulturna zdanja, privatne objekte, zgrade blizu škola i vrtića, autobuska stajališta…
Neretko čujem od sugrađana naivna isčuđavanja kako je moguće da komunalne službe ne reaguju.
Ne reaguju nadležni jer je to odgovor „pristojne Srbije“. One o kojoj srpska vlast priča već godinu i po dana, a koja bi trebalo da pobedi ovu drugu. Nije potrebno da u ovom tekstu pročitate kako ta „pristojna Srbija“ opisuje građane i studente. Dovoljno je samo da izađete iz kuće.
Demoliran grad samo je deo atmosfere nasilja koju vlast intenzivira poslednjih nedelja. Direktna posledica toga su nova gaženja i premlaćivanja.
Danas je tokom održavanja 16 minuta tišine ispred Pravnog fakulteta najpre pregažen stariji građanin, a sa studentski profila navode da se radi o čoveku starom 90 godina. Nedugo nakon toga desio se još jedan pokušaj gaženja kao i napad šipkom na jednog od okupljenih studenata.
Sve ovo govori da smo daleko od momenta kada na ulici možemo da se osećamo sigurno. Čak i najmanji protest, jednako je rizičan za bezbednost onih koji u njemu učestvuju. Sve ovo govori (onima koji možda sumnjaju) da je režim u Srbiji spreman da nastavi sa nasiljem i eskalacijom situacije. To je za njih očigledno jedini put.
A govori po malo i o tome da režim ništa nije naučio iz bliske prošlosti i prethodno napravljenih grešaka. Svaki ovakav incident vratio im se ili kroz još veću mobilizaciju građana, masovnije proteste, čak i nova lica koja dodaju ono što nekima u u studentskom pokretu nedostaje.
Ako je ovo uvertira, studentski protest 23. maja mogao bi da bude još jedan od onih koji će ući u istoriju.
