Već neko vreme, ako ćemo preciznije, još od velikog protesta održanog 28. juna u Beogradu, među pobunjenim građanima i podržavaocima studentskog pokreta postoje razne spekulacije o tome da je desnica preuzela kormilo na studentskim plenumima.
Glasine su kulminirale onog momenta kada je u javnost procurela informacija o mogućoj kandidaturi profesora Mila Lompara na studentskoj listi. Ova informacija je uzburkala proevropski i građanski opredeljen deo biračkog tela. Za njih, Lompar nije intelektualac, istoričar, niti patriota, već nova opasnost za političko tkivo države.
Zameraju mu preterano nacionalističke, desne političke stavove. A tu je, naravno i sama činjenica da je u pitanju čovek koji je prisustvovao promociji knjige Radovana Karadžića. Šta god mislili o njemu kao profesoru ili čoveku, ovakav vid indirektne podrške osuđivanom ratnom zločincu čini ga prilično nepodobnim za prisustvo na studentskoj listi.
Ipak, ovakav potez studenata u blokadi može se opravdati kao čisto strateško razmišljanje. Kompletna lista bi trebalo da bude sastavljena tako da reflektuje različite ideološke stavove potencijalnih birača. Ono na šta se činilo da studenti ciljaju jeste formiranje takozvanog catch all pokreta, u kome će biti i zagovornici pristupanja Evropskoj uniji, i rusofili, i građanski i nacionalno opredeljeni ljudi. Primenjivanje ovakve strategije opravdavalo bi činjenicu da se na listi nalaze ljudi poput profesora Lompara.
Negodovanje građana zbog nacionalističkih stavova iznesenih tokom govora na Vidovdanskom protestu je utihnulo. Započeta je jedna nova faza građanskog bunta u Srbiji. U vazduhu i dalje vise mnoga pitanja koja samo dodatno da produbljuju već postojeću polarizaciju u društvu.
A onda se priča o desnom krilu plenuma ponovo izdigla iz pepela. Studenti su tokom prethodne nedelje u nekoliko gradova organizovali proteste u znak podrške svojim kolegama i koleginicama na Kosovu. Kao osnovni motiv protesta naveli su želju da podsete javnost da je Univerzitet u Prištini, na osnovu važećih zakona i Ustava, i dalje deo srpskog univerzitetskog sistema.
Protest naizgled opravdan pragamatičnim i legalističkim argumentima, pretvorio se u plasiranje ekstremno desnih parola i sentimenta o Kosovu kao “svetoj srpskoj zemlji”. Tokom protestne šetnje vijorilo se nekoliko zastava sa natpisom “Nema predaje”. Ova fraza je davno ukorenjena u svakodnevnu retoriku građana, koji je često pogrešno interpretiraju.
Naime, “Nema predaje” je više od puke podrške Srbima na Kosovu i zdrave doze patriotizma – to je parola koja vodi ka jeftinom nacionalizmu, često korišćenom u političkom diskursu ekstremne desnice. U prošlosti, ovom frazom su se služile razne desničarske i nacionalističke grupe kao što su Obraz, 1389 i Srbska čast, a mogla se videti i na muralima posvećenim Ratku Mladiću. Upravo iz tih razloga, takva poruka nije simbol ljubavi prema zemlji, već simbol agresivnog poricanja stvarnosti i romantizovanja rata.
Trn u oku je mnogima bila i zastava sa likom Isusa Hrista, o čijem se poreklu i značenju na društvenim mrežama dugo polemiše. Čak i ako taj faktor zanemarimo, čini se da je u ovom trenutku isticanje zastava sa verskim simbolima na protestima veoma diskutabilno. Pogotovu ako uzmemo u obzir da se više puta raspravljalo o opravdanosti nošenja zastave Evropske unije, jer nisu svi studenti i građani nužno evropski orijentisani.
Isticanje verskih ili političkih simbola na protestima koji su zamišljeni kao građanski i zajednički uvek nosi rizik da se izgubi osnovna poruka. Kada se na demonstracijama pojavljuje samo jedna vrsta zastave — bilo da je to verska, nacionalna ili evropska — ona ne predstavlja sve učesnike, već samo deo njih. Time se protest, koji bi trebalo da bude prostor solidarnosti i zajedničkog otpora, pretvara u polje identitetskog nadmetanja.
Upravo zato je važno da se održi neutralnost javnog prostora: ili da budu istaknute sve zastave koje simbolizuju različite identitete i orijentacije, ili da ne bude nijedne. Samo tako se može poslati jasna poruka da protest pripada svima — vernicima i ateistima, nacionalno orijentisanima i kosmopolitama, onima koji gledaju ka Evropi i onima koji traže promenu ovde i sada.
Ovakvo blago skretanje studenata udesno ne mora nužno da znači političko posrnuće, već pre odraz društvenog okruženja u kojem su odrasli. Godinama smo svi, kao građani, izloženi propagandi koja normalizuje nacionalističke narative i poistovećuje patriotizam sa odanošću jednoj ideološkoj matrici.
Takve poruke upijane su kroz obrazovni sistem, medije i svakodnevni govor, često nesvesno. Zato nije iznenađujuće što se i među mladima koji žele promene, demokratiju i društvenu pravdu, povremeno pojavljuju simboli i parole koje odražavaju upravo te duboko usađene obrasce.
U zemlji u kojoj je nacionalni identitet decenijama korišćen kao alat političke kontrole, teško je odmah izgraditi potpuno ideološki sveobuhvatan pokret. Ali upravo je svest o toj nasleđenoj pristrasnosti prvi korak ka njenom prevazilaženju.
Kocka je odavno bačena. Pokret studenata u blokadi jasno je definisao da želi političku artikulaciju onog trenutka kada je objavljen zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Ipak, pri formiranju liste bi trebalo naći nešto blaži konsenzus o ideološkom minimumu, koji nas neće odvesti ni do desne, a ni do leve krajnosti političkog spektra. Da bi delovanje catch all pokreta bilo uspešno, moramo se nacionalističke retorike. Ionako nas je i u prošlosti skupo koštala.
Pored toga, svaki put kada nam se čini da je građanski otpor skrenuo u pogrešnom smeru, moramo se setiti uzroka svega. Zahtevi studenata, postavljeni pre više od 10 meseci i dalje nisu ispunjeni. Oni se baziraju na poštovanju zakona, pravne države i osnovnih demokratskih vrednosti, pa su zbog toga i prijemčivi svim građanima i niko ne može osporiti njihov značaj i legitimitet. Barem se svi možemo složiti oko jedne stvari- smena trenutne korumpirane vlasti se mora dogoditi. I to što pre.
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
