Globalno, po izveštaju Freedom House-a, sloboda je u padu dvadesetu godinu zaredom. Tendencija je da delimično slobodne zemlje, kojima pripada i Srbija, sve češće srljaju u autoritarizam i autokratiju. Izveštaj navodi četiri faktora tog propadanja: nasilje i oružane konflikte, vojne udare, urušavanje demokratskih institucija i autoritarnu represiju.
Tri od četiri zvuče dosta poznato. Eksplozija nasilja u poslednje tri godine, prelila se i na izborni proces. Urušavanje gotovo svih državnih institucija svedočimo svaki dan. Autoritarna represija, ili u najmanju ruku autoritarne tendencije intenziviraju se s približavanjem prevremenih izbora. Tome moramo dodati i najavljenu Vučićevu rokadu s predsedničke na premijersku poziciju, u najboljem stilu Putina, ili nama mnogo bliže, Slobodana Miloševića.
Sve navedeno otvara pitanje odnosa građana Srbije prema demokratskim vrednostima i njihove otpornosti na autokratske tendencije.
Grubo buđenje
Građani Srbije gotovo da nemaju iskustvo života u demokratskom društvu. Stoga ne čudi podatak da su nalazi istraživanja do pre tri-četiri godine ukazivali da je srpsko društvo pretežno atomizovano, apolitično i apatično.
U septembru 2022. manje od petine građana (18%) bilo je barem donekle zainteresovano za dešavanja u svojoj lokalnoj zajednici, a manje od polovine (41%) verovalo je da im kvalitet života zavisi od toga ko je na vlasti. Danas, kada zborovi postoje u gotovo svim opštinama i kada jedna opcija koja nije SNS tvrdi da može da pokrije sva biračka mesta, nalazi od pre samo četiri godine deluju kao daleka prošlost.
Građani su bili toliko uronjeni u sopstvene brige da se nije nazirao odgovor na pitanje šta je potrebno da bi se probudili. Nažalost, umesto nove političke opcije koja bi porukom nade okupila mlade, građane je probudila tragedija – tačnije, izostanak odgovora države na nju.
Ne mislim na prvi novembar i Novi Sad; to je bila kap koja je prelila čašu. Probudila ih je nesreća u srcu i na obodu Beograda. U septembru 2023. je 42% građana smatralo da država nije adekvatno reagovala na masovna ubistva u Ribnikaru i selima kod Mladenovca i Smedereva, a više od polovine (55%) da država snosi barem deo odgovornosti za te zločine.
To je bio presudan trenutak u kome se veliki broj građana Srbije zapitao u kakvoj mi to zemlji živimo i, možda važnije, u kakvoj zemlji želimo da živimo.
Serija protesta koja je tada započeta traje i danas – menjali su se samo povodi: „Srbija protiv nasilja“ 2023, protesti posle decembarskih izbora u prvoj polovini 2024, protesti protiv iskopavanja litijuma i bora u dolini Jadra u drugoj polovini, a onda, u decembru 2024, studentski protesti. Proteste 2023. je podržavala polovina građana Srbije, a studentske proteste sve ovo vreme podržava stabilnih 60 odsto populacije.
Okretanje demokratiji
Tokom poslednje tri godine raste broj građana koji preferiraju demokratski sistem u odnosu na sistem s jakim liderom. U istraživanjima koje je Crta sprovela u periodu između 2022. i 2024. oko 40 odsto građana isticalo je da je demokratski sistem bolji za Srbiju, a u junu 2026. gotovo 60 odsto navodi da je demokratija prihvatljivija od svakog drugog oblika vladavine.
Ideja jakog vođe je pri tom sve manje primamljiva: „jak vođa iznad zakona“ bio je u novembru 2022. prihvatljiv za čak 44% populacije, u aprilu 2025. za 31%, a danas 28% smatra opravdanim da predsednik u teškim situacijama vlada bez nadzora Skupštine.
Istovremeno, šest od deset građana nije zadovoljno načinom na koji demokratija u Srbiji funkcioniše – podrška demokratiji kao ideji raste uporedo s uverenjem da demokratije u Srbiji nema.
Promene su, dakle, značajne i dogodile su se u kratkom rasponu. Nažalost, možda nisu toliko opsežne koliko se čini.
Šablon je poznat. Otpor prema koncentraciji moći je jak, ali je posvećenost pluralizmu i zaštiti manjina na manje zavidnom nivou, a vidi se i spremnost da se demokratske procedure žrtvuju ako to donosi efikasniju vlast. Podrška demokratiji je, dakle, kod velikog dela građana instrumentalna – vezana za očekivane rezultate – a ne intrinzična, vezana za vrednost demokratije samu po sebi.
I istraživanja Crte iz 2022. i 2025. pokazala su da među građanima koji nominalno podržavaju demokratiju, njen minimalni preduslov – biranje vlasti na slobodnim izborima – „iskače“ kao najvažniji aspekt, dok zaštita ljudskih i manjinskih prava pada u drugi plan.
To nas vraća na početnu tezu da građani Srbije gotovo nemaju iskustvo života u demokratskom društvu. Kao što se prekretnica 2023. dogodila kao reakcija na nedostojan odgovor države na tragediju, tako se i trenutni talas „demokratizacije društva“ može gledati kao reakcija na autokratske tendencije vlasti – više odgovor na pretnju, nego dublja društvena promena.
Privrženost demokratiji
Ukoliko ispitivane dimenzije demokratije posmatramo kao jedinstveni pokazatelj privrženosti demokratskim vrednostima, vidi se da je u Srbiji trenutno trećina građana demokratiji naklonjena u velikoj meri (33%), a četvrtina pretežno naklonjena (24%) – dakle, nešto više od polovine građana Srbije (57%) je u većoj meri naklonjeno demokratiji. Nasuprot tome, kod petine građana (19%) gotovo da ne uočavamo demokratske tendencije.
Političke i medijske preferencije su veoma snažan prediktor. Među onima koji bi glasali za Studentsku listu 69% je demokratiji naklonjeno u velikoj meri, a preko 90% je barem pretežno naklonjeno. Među glasačima partija vlasti gotovo da nema veoma naklonjenih demokratiji (1%), a barem pretežno naklonjenih je zanemarljivih 14%.
Sličan trend se uočava i po pitanju medijskih preferencija. Skoro dve trećine (63%) onih koji se primarno informišu preko N1 i Nove S veoma su privrženi demokratiji, naspram 10% publike javnog medijskog servisa i gotovo nikoga (1%) među publikom koja se primarno informiše preko Pinka i Informera.
Društveno najznačajniji je nalaz o sve dubljem generacijskom jazu. Naklonjenost demokratiji negativno korelira s godinama – što su građani stariji, to su manje skloni demokratiji. Više od polovine mladih od 18 do 29 godina (52%) veoma je privrženo demokratiji, dok je to slučaj sa svega 16% najstarijih građana.
Profil naklonjenih demokratiji
Trenutno su u velikoj meri naklonjeni demokratiji građani mlađi od 45 godina, s višim obrazovanjem, građani u boljoj finansijskoj situaciji, ali ne bogati. Oni su apsolutno nezadovoljni stanjem demokratije u zemlji. Nemaju nikakvo poverenje u političke institucije, ali imaju u državne univerzitete, dok je poverenje u Srpsku pravoslavnu crkvu i civilno društvo polovično.
Prioriteti vlade bi, po njima, trebalo da budu obrazovanje i evropske integracije. Više su naklonjeni Evropi nego Rusiji i veruju da pomirenje sa susedima koristi srpskim nacionalnim interesima. Izuzetno su zabrinuti zbog policijske brutalnosti, gotovo jednoglasno smatraju da martovski izbori nisu bili ni slobodni ni pošteni. Podržavaju studentske proteste i učestvuju u građanskom aktivizmu.
S druge strane, analiza grupe pretežno naklonjenih demokratiji pokazuje znatno drugačiju sliku. Ti građani su znatno stariji i pretežno sa srednjim, a ne višim obrazovanjem. Veći udeo naginje efikasnosti naspram demokratičnosti, a briga za manjinska prava pada u zapećak. Četvrtina njih zadovoljna je trenutnim stanjem demokratije, a sličan udeo ima poverenja u političke institucije.
Odnos prema Rusiji i Kini znatno je pozitivniji, a po pitanju Evropske unije su podeljeni. Razlike su očigledne i ukazuju na to da još uvek ne postoji jedinstveno razumevanje toga šta demokratija predstavlja.
Generacijski potencijal
Pred onima koji se iskreno zalažu za demokratsko društvo ostaje dug i mukotrpan rad. Ako su trenutni demokratski porivi kratkog daha jer im je izvor spoljne prirode, šta će se desiti „sutra“ kada dođe do smene vlasti i nestane eksterni faktor koji građane gura ka demokratiji?
Vraćamo li se u tradicijom opijeno autoritarno društvo, čekajući novog vođu, kao potvrdu narodne sjaši Kurta da uzjaši Murta? Ili ćemo se kao društvo zaista pozabaviti „promenom sistema“ i uspostaviti sistem u kome institucije rade za dobrobit svih – institucije čiji učinak nećemo ocenjivati partijskom pripadnošću, već im poverenje davati na osnovu stvarnog rada?
Jedan nalaz, međutim, nudi razlog za optimizam. Najprivrženiji demokratiji su najmlađi. Ako izostanak iskustva života u demokratskom društvu objašnjava površan odnos prema demokratiji kod starijih, kod mladih to očigledno ne deluje kao prepreka. Njima nije potrebno da demokratiju pamte da bi je hteli – dovoljno je da mogu da je zamisle.
I to se ne vidi samo po pitanju privrženosti demokratiji – ista generacija je i građanski najaktivnija. Deluje kao generacija koja zna u kakvom društvu želi da živi i spremna je da se za takvo društvo bori. Ne čudi onda što se u njih polažu nade da će sutra „izvojevati pobedu” za sve koji dele isti san.
Ostaje otvoreno da li je privrženost demokratiji i rezilijentnost na autokratske tendencije generacijska stvar. Da li će ostati postojani branioci demokratije ili će naklonjenost demokratskim vrednostima uzmicati s godinama? Kako god bilo, ideja demokratske Srbije deluje izvesnija nego juče.
Podaci su iz terenskog istraživanja javnog mnjenja koje su Crta i Democracy Action Lab (DAL) Univerziteta Stanford sproveli u junu 2026. godine.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
