Odbijam da gledam vesti dok sam na kratkom, ali neophodnom odmoru. I taman, eto prilike da se dovedem u stanje da budem nezainteresovani ili poluinformisani prosečni građanin.
Šta dopire do tog čoveka? Osim audio snimka Dare Bubamare, u političkom opusu vesti isto što i ranije. Vesti se svode na kupovinu vremena.
Vučić ne sme na izbore, pa ponavlja stare fore: evo baš 6. maja oko deset, a možda i oko podneva, biće važnih odluka za građane… a čega će se ticati, videćemo, jer izbori možda budu, možda ne budu. Gledajte, pratite me, budite u neizvesnosti jer samo ja znam, a u narednih pet sati obratiću se ponovo da vam kažem da sam lepši i mlađi od Đokića. Možda iz Pariza, a možda sa Instagrama…
Dakle, šta čuje građanin? Izgovore za jedinu stvar koja se traži. Raspiši, druže, izbore, jer imaš posle 12 godina nekoga ko će te rešiti, pod tvojim uslovima.
Sad redom. Kako će studenti rešiti? Za početak, tako sto su studenti već u kampanji. Kampanja je u startu pobednička jer se svodi na „od vrata do vrata“ i traje mesecima pre raspisivanja izbora (AV recept). A ko ne veruje da se tako van vlasti može do pobede – nek pita Petera Mađara.
Ok, opozicija za to možda nema dovoljno članova, ili nema volje, ali student u svakom selu radi i poručuje: vaše nasilje neće nas zaustaviti. I ima nas više od kapuljaša i ne možete nam ništa, jer mi smo budućnost! Kakva poruka?! Pa ona koja jedino radi i koja je svima potrebna i lepi se za narod. “Promenićemo vas i pobedićemo vas, samo gledajte!“
A paralelno mesecima traju pokušaji – u državnom aparatu, u medijima, na društvenim mrežama – da se taj pokret podeli, oslabi, pa i njihovim pojedinačnim saopštenjima (uistinu vrlo problematičnim), ali izgleda da se ništa ne lepi na narod.
Drugo, zamerke o ideološkoj opredeljenosti SL gase se u danu u kojem se postave… Kako? Pa lepo, izmišljene su i samim tim neće se zalepiti – jer narod se lepi na ono što mu deluje iskreno ili čemu želi da veruje. A do sad je, većinski, verovao Vučicu. Sad i on zna da mu ne veruje, pa pokušava (iz očaja) da igra i na EU kartu. Jer one od kojih se najviše zavisi – ne bi trebalo (bez valjanog i jasnog razloga) kinjiti. A on to radi iz prirode svog vladanja…
Ali, zašto studenti pobeđuju? Jer, pored ostalog, uprkos snažnim argumentima da je vreme da se Srbija opredeli pro ili kontra EU, to se u ovom izbornom ciklusu neće desiti. Zašto? Zato što nije tema! Naravno da Srbija treba i mora biti deo EU (sve drugo je stagnacija ili tiha propast), ali tamo ide Srbija koja već nije ogrezla u korupciji, neodgovornosti, nepoštovanju ljudi i njihovih prava.
Tamo može drugačija Srbija, a da bi se tamo stiglo – mora da se krene od onoga što je tema! Šta je izvelo studente i građane na ulice? Nije EU pitanje – nego korupcija, vladavina prava i odgovornost! I sad će se naći pametan čitalac da kaže pa to je EU. Naravno da jeste, ali članstvo nije tema!
Stvari su u političkom marketingu jasne. Osluškuj ljude i deluj (listen, analyze, act ). Ne nameći svoje pravce ako nemaš čime da ih milom ili silom “utuviš u glave “. A to već vidimo kako izgleda 12 godina unazad! Dakle – EU je tema izbora, ali pod tačkom 4. Imaju tri koje idu pre toga i ne dele!
Zašto eksplicitna odredba o EU deli? Pa zato sto će za studente glasati i deo SNS birača – pasioniranih ljubitelja Putinovog režima (što nije isto što i Rusije, ali avaj) – i ključno je objasniti i ljudima iz EU aparata: vi ste cilj, ali niste sredstvo. Studenti na kraju to znaju. Zato su i vozili do Strazbura, a ne do Moskve.
Na unutrašnjem planu oni i igraju na sve strane u ideološkim pravcima. To se zove keč ol (catch all), kako fino primećuje Ponoš. Samo što Vučića ne može sa trona skinuti politika “pravac Evropa “. Na žalost, pokazalo se u ranijim ciklusima da građanin ove zemlje nije (još) spreman na sva EU prava i obaveze.
Dakle, prvo prve teme (first things first ). Sklonimo one koji lažu, kradu, krše zakone, zaglupljuju nas, na važna mesta postavljaju nesposobne lojaliste, ispumpavaju novac svih nas za preduzeća koja su sami osnovali, koji nas zavađaju sa komšijama, biju nas (našim sugrađanima kojima su za to obećali brisanje dosijea i sl.).
Zašto studenti pobeđuju? Zato što uprkos aparatu koji na tome temeljeno radi i narativu plasiranom sa raznih mesta o tome da se “sve to raspalo “, o tome da “ne postoji “, o tome da “nemaju iskustva u politici ni o politici “, o tome da će veliki broj ljudi glasati za ideologiju i profesionalne političare, ti mladi ljudi koji se organizuju slabo prave greške.
Ograde od nekih političkih aktera mogu biti predmet posebne kolumne, ali za ovo je dovoljno reći: klinci imaju preosetljiv nos. A njih miriše dobar deo Srbije i veruje im. Zato starica od 73 godine lepi nalepnice “studenti pobeđuju“ po Zvezdari. Znali su sve do sad da organizuju, znaće i da izaberu 250 i jednog kandidata za predsednika. Hoće li nam se svi dopasti? Pa nisu nam se ni do sad svi dopadali, nego smo glasali za lidere. Oni traže drugo – glasanje za tim – a izgleda da se to, uprkos tradiciji, zalepilo za narod.
Jer ključ njihovog dosadašnjeg uspeha, pa ako hoćete i budućeg, je u emociji. Racio kod birača ne nestaje, ali je emocija presudna (što dokazuju poslednja istraživanja izbornih ciklusa od 2000. do 2016-te). Objavio Frontiers in Political Science.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
