Odavno nije bilo povoljnije vreme da se lakše nego ranije uđe u Evropsku uniju, ali Srbija je odlučila da ka Briselu umesto autoputem taljiga kaljavim kolskim drumom. Ako tamo ova vlast uopšte i želi da stigne.
Evropsku uniju ove godine čekaju strateške odluke koje definiše potreba za ozbiljnim geopolitičkim, bezbednosnim i ekonomskim transformacijama.
Unija je suočena sa pretnjama i pritiscima spolja. Odnosi sa SAD su ozbiljno narušeni, a sa Rusijom zatrovani na duže vreme. U isto vreme evroskeptične, nacionalističke i suverenističke snage nastavljaju da iznutra ometaju reforme EU doprinoseći eroziji liberalnog poretka.
Dok se sprema za nadmetanje za poziciju u haotičnom svetu, Uniji su neophodni novi saveznici iz istočnog susedstva. EU je izbijanjem rata u Ukrajini sopstveno proširenje podigla na nivo prioriteta, bez obzira koliko je to u praksi složen proces, precizno definisan članom 49 Ugovora o EU.
Nove članice mogu da poremete balans moći unutar Unije, da stimulišu unutrašnje rivalitete, da ožive istorijske i etničke tenzije, da predstavljaju izazov sistemu funkcionisanja briselskih institucija, ali proširenje se danas pre svega doživljava kao investicija u evropsku bezbednost.
Članstvo i dalje počiva na kopenhaškim kriterijumima, ali politički uslovi, posebno oko spoljne i bezbednosne politike, mogu značajno da ubrzaju integracije. Ukrajina, Moldavija i Gruzija su 2022. prekoredno dobile status kandidata, mada po svemu zaostaju za Zapadnim Balkanom.
Malo je verovatno da bi novi, šesti talas proširenja mogao da podseća na „big-beng“ iz 2004, kada je primljeno deset država. Najveće izglede imaju Crna Gora i Albanija koje su ispoljile neophodno poštovanje bitnih zahteva Ugovora o EU: ljudskog digniteta, sloboda, demokratije, jednakosti, pluralizma, nediskriminacije, tolerancije, pravde, solidarnosti, vladavine prava i ljudskih prava.
To su kandidati koji slede prioritete Evropske komisije: vladavina prava, spoljna politika, sloboda izražavanja i medija, civilno društvo, regionalna saradnja, zajedničko regionalno tržište, upravljanje ekonomijom i instrumenti finansijske i tehničke pomoći EU.
Gde je tu Srbija?
Upitan nedavno zašto su ulice Beograda zatrpane snegom, jedan od ljudi zaduženih za čišćenje grada je odgovorio: Očišćene su, samo se to ne vidi od snega.
Nadahnuti Istim stepenom genijalne kreativnosti na kojoj bi im pozavideo i Alan Ford, srpski zvaničnici tvrde da su duboko posvećeni procesu evrointegracija, da Srbija napreduje ka Evropskoj uniji – samo se to ne vidi.
Prodavanje iluzija, poput formiranja novog Koordinacionog tela za proces pristupanja, trajalo je dovoljno dugo u vremenima kada je Angela Merkel htela da ih kupi, ali situacija se od tada promenila, čemu su prvo doprineli studenti, a potom i deo opozicije koji se konačno probudio.
U Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji sada sedi mnogo više ljudi koji nisu spremni da tolerišu represiju, autoritarnost, nacionalizam, gušenje institucija, kidisanje na ljudska prava i medijske slobode…
Poslednji izveštaji EP i EK su oštriji nego ikad ranije umnogome i zato što je režim Aleksandra Vučića izgubio saveznike na važnim mestima i što i grupacija narodnjaka, najveća u EP, razmišlja da SNS-u ukine status pridruženog člana.
Što su kritike Beograda glasnije i oštrije, srpska vlast se pred Evropom zatvara u sebe. Predsednik je u decembru prkosno odbio da ode na samit EU – Zapadni Balkan. Na skupu o proširenju koji se 13. februara održava u estonskoj prestonici Talinu, na kome će biti i komesarka za proširenje Marta Kos, neće biti govornika iz Srbije.
Vašington i Moskva su prepoznali da je trenutak da dejstvuju kako bi Srbiju udaljili od EU. Rusija formalno podržava integracije Srbije, ali konstantno širi narativ da je Unija propali projekat i da je stalno u krizama. S druge strane, Ričard Grenel, Izaslanik Donalda Trampa za specijalne misije, poručuje da je Evropa u nevolji i da Beograd treba da prati američki, a ne evropski put.
Srbija poslednjih 13 godina sistematski stagnira ili nazaduje u procesu približavanja EU. U 21 od 35 poglavlja nije bilo nikakvog napretka, a vlast domaćim građanima agresivno pokušava da proda mantru da Srbija u EU nema konstruktivnog partnera i da svojim „dijaboličnim ponašanjem“ koči evrointegracije nizom zlonamernih postupaka, pa onda za to krivi Srbiju.
Vučić je Srbiju izbacio iz trke za članstvom, a pošto to ne sme javno da kaže, kupuje vreme kako bi održao status kvo. Njegova je diverzantska ideja da bi svih šest kandidata sa Zapadnog Balkana trebalo primiti u istom trenutku. Zašto bi neki bili neopravdano kažnjeni?
Perspektiva članstva trebalo bi da bude snažan stimulans za demokratske i ekonomske reforme, ali po tumačenju srpske vlasti sasvim je dovoljno to što se nudi pristup fondovima.
Hvala lepo, demokratija nam nije potrebna. Vlast je svesna da bi ukoliko prihvati načela demokratije na kojima je Unija stvorena, sebi sekla granu na kojoj sedi.
Da li srpska vlast odustaje od EU? Ne može da se odustane od nečega što nikada i nije bio Vučićev cilj. Dosta zavaravanja. Treba jasno reći: ovaj režim ne želi Evropsku uniju.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
