Nikada od kraja Drugog svetskog rata kolektivni Zapad nije bio u ovakvoj krizi, a Evropa suočena sa takvim egzistencijalnim izazovima kao danas kada autoritarni Donald Tramp preti sa Zapada, a imperijalni vlastodržac Vladimir Putin sa Istoka.
Trampova Amerika, na radost Moskve, marginalizuje Evropu. Vašington svoje globalne prioritete ne podređuje potrebama doskorašnjeg strateškog saveznika u zajedničkom frontu slobodnog sveta.
Ukrajinski sukob postrojio je Ameriku i Evropu na dve strane. Tramp evropskim liderima dodeljuje poziciju pozorišnog šaptača za stolom pregovora o Ukrajini.
Razlike oko rata su kreščendo procesa udaljavanja dve obale Atlantika koje je počelo u prvom Trampovom mandatu. U Nemačkoj, pokazuje nedavno istraživanje Körber Stiftunga, čak 65 odsto ispitanih veruje da Tramp nije posvećen trajnom miru u Ukrajini.
Ništa neobično da „Politiko“ piše da SAD razmatraju ideju formiranja novog saveza najmoćnijih država sveta, neformalno nazvanog „Core 5“. Tu bi bili SAD, Rusija, Kina, Indija i Japan, države koje iz američke perspektive imaju presudan uticaj na globalnu ekonomiju, bezbednost, tehnologiju i geopolitiku.
Evropskoj uniji tu nema mesta. Evropa se u novim globalnim kombinacijama sve češće posmatra kao sporedan faktor, a ne kao jedan od ključnih stubova svetskog poretka.
Evropska unija i njene NATO članice su vojno inferiorne u odnosu na dve nuklearne velesile, iako ih je vašingtonska administracija primorala na veće izdatke za sopstvenu odbranu. Tramp nema nameru da milijardama dolara plaća sigurnost Evropljana i jasno pokazuje da je skloniji dilovima sa Rusijom.
Administraciji američkog tajkuna je vrhunsko božanstvo profit, a ne vrednosti liberalne demokratije na kojima je pre osam decenija stvarano transatlantsko savezništvo.
Nova američka strategija nacionalne bezbednosti respektuje samo vojnu u ekonomsku moć Rusije i Kine, ali i snage bliske Trampovom autokratskom modelu. Partneri u Evropi prepoznaju se isključivo među „patriotskim partijama“ krajnje desnih suverenista, nacionalista, rasista… Upozoravajući signal za budućnost.
Unija je kao uporište liberalne demokratije dodatno nagrižena modelima Mađarske, Slovačke, a od skora i Češke, kao i usponom krajnje desnice od Francuske i Nemačke do Holandije i Skandinavije. U Italiji drže vlast.
Evropljani pritom pokazuju i hronične simptome nejedinstva – kako pokazuje rasprava da li ili ne koristiti 210 milijardi evra zamrznutog ruskog kapitala za pomoć Ukrajini. Takva Evropa, pritisnuta glomaznom birokratijom, teško može da se oslobodi američkog liderstva. SAD su odlučujući faktor mira u Ukrajini i eventualnog stvaranja nove arhitekture evropske bezbednosti.
Rezultat američko-ruskih pregovora o prekidu rata mogao bi međutim da bude povod za rastrežnjenje Evropljana i za reorganizaciju prekoatlantskih odnosa – ne protiv NATO ili SAD, već kao iscrtavanje jasnog puta evropske emancipacije.
Izazovi nisu samo politički. Evropa decenijama ne uspeva da ostvari ambiciju i postane globalna diplomatska i bezbednosna sila, a sada je od toga dalje nego juče. Evropa je suočena sa strukturnim problemima, od stagnacije do demografskog pada. Energetska bezbednost je daleko od priželjkivane.
Dve ključne mašine razvoja EU, Nemačka i Francuska, su u krizi. Kontinent u odnosu na SAD i Kinu evidentno zaostaje u razvoju savremenih tehnologija. Prvi put u decenijama Evropa nema kompaniju među 25 najvećih na svetu.
Da li će Evropa uspeti da se izvuče ispod bezbednosnog kišobrana Amerike, što je preduslov njene strateške autonomije o kojoj je govorio predsednik Francuske? Da li će obezbediti dinamičan rast svoje ekonomije ili će se pretvoriti u muzej industrijske revolucije iz njene slavne prošlosti?
Na tom putu Evropa mora da ostane svoja: posvećena demokratiji, ljudskim pravima, multilateralnosti, jačanju sopstvenog jedinstva i bezbednosti, tehnološkom usponu.
Evropi je neophodna nova politička mobilizacija, poput one koju su pokrenuli poljski radnici brodogradilišta u Gdanjsku otvarajući put padu komunizma i kraju Hladnog rata.
Nesumnjivo bledi zajednička definicija „Zapada“ kao koncepta koji se u talasima demokratizacije širio van njegovih tradicionalnih transatlantskih granica. Da li „Zapad“ prezentuju trampizam Amerike ili suverenistički, nacionalistički i populistički režimi pojedinih članica EU? Da li se „Zapad“ svodi na tvrdo krilo evropskih liberalnih demokratija?
Zapadno savezništvo ozbiljno je uzdrmano ideološkim razlikama, možda se nalazi na raskršću istorije, ali nije definitivno razrušeno, iako više ne govori istim jezikom.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
