Godinu dana od pada nadstrešnice studenti i građani obeležiće velikim skupom u Novom Sadu prvog novembra. Iako je ovaj datum naše privatne živote, a pogotovo političku situaciju u zemlji, već promenio iz korena, čini se da naredni prvi novembar ima određenu težinu i da poseduje ogroman potencijal da bude sledeća prekretnica u borbi koja je započela krajem prošle godine.
Dinamika daljih dešavanja u ogromnoj meri zavisiće od toga šta će se tog dana desiti na ulicama Novog Sada, a kako bismo razumeli moguće ishode potrebno je da temeljno razmotrimo namere i mogućnosti dva trenutno najbitnija i suprotstavljena aktera – studenata i vladajućeg režima.
Namera studenata jeste i više nego jasna. U skladu sa značajem i simbolikom, prvog novembra održaće se komemorativni skup, a potreba za skupom ovakve prirode postoji iz više razloga.
Kao prvo, i najbitnije, potrebno je podsetiti se odakle je borba krenula i koji su motivi koji su narodu dali snage da u ovoj borbi istraje nezamislivo dug period. Posebno u trenutnoj situaciji, i kako se ona vremenom razvijala, gde smo sav fokus prebacili na izbore, liste, procente, međunarodne aktere i druge slične pojave, čini se da smo se udaljili od onoga što je u samoj srži svega – pravda za poginule i njihove porodice i nalaženje odgovornih za njihovu smrt. Izgleda da je i više nego neophodno da se osvrnemo na početak, usred ovolikog nasilja ponovo pronađemo empatiju, i iz te empatije crpimo energiju da borbu za pravdu privedemo kraju.
Drugi razlog je taj da je veoma važno da i svetu, koji će ovo pažljivo posmatrati, i samima sebi, dokažemo da se borba nije ugasila, da želja i spremnost za promenama postoje uprkos umoru i da su naše metode nenasilne i ispravne. Već mesecima možemo čuti kako su studenti izgubili fokus, energiju, da se protesti radikalizuju iz očaja i da je država spremna da odsvira kraj. Skup prvog novembra će za zadatak imati da upravo razbije ove priče i razuveri sve koji su u mogući uspeh posumnjali.
S druge strane, poučeni iskustvom, od odlazećeg režima sigurno možemo očekivati pokušaj da privid ove slike održi i tako spoljašnjem svetu i svojim glasačima ponovo „dokaže“ da se radi o nasilnoj masi koja zloupotrebljava tragediju. Da se predvideti, da kao i 15. marta, očajna procena i radikalska, egoistična priroda, navedu srpskog Potemkina da veštački proizvede nasilje na ulicama Novog Sada, računajući na visok nivo emotivne osetljivosti okupljenih tog dana i tako dovede do ponovne eskalacije nasilja.
Uz pomoć parapolicijskih, ali i policijskih snaga, stvaranje dodatne nestabilnosti u zemlji čini se kao jedini način da se vladavina bar još malo održi i tako predstavi da Srbija nije spremna za institucionalna rešenja (čitaj izbore), od kojih više od 5 meseci beži, znajući da će ih izgubiti.
U skladu sa tim, ne čudi što u režimskim medijima već čujemo najave i prognoze o „planu blokadera da nasilno sruše ustavni poredak“, „izazovu državni udar“ i slično, sa ciljem da ljudima odvrate pažnju sa onog što će jedino biti važno tog dana – da je prošlo godinu dana otkada je 16 ljudi zbog korupcije izgubilo život, a da odgovorni za to nisu niti uhapšeni, niti procesuirani.
Iako se čini nezahvalno u ovim vremena prognozirati dešavanja, ako uzmemo u računice namere studenata i vlasti, prvi novembar mogao bi da se odvije u 3 različita pravca.
Prvi je taj da će skup proći bez ikakvog nasilja, provokacija i dizanja tenzija. Građani će se mirno i u ogromnom broju okupiti kako bi odali počast žrtvama, podsećajući se osnovnog motiva njihove borbe. Iz ugla učesnika pokreta koji predvode studenti, prvi novembar daće novu energiju za nastavak, posebnu u trenutku kada se cela situacija čini umarajućom i frustrirajućom za prosečnog građanina.
Drugi način jeste preslikavanje dešavanja koja su zadesila Srbiju ovog leta, gde je došlo do pojačavanja tenzija i sukobljavanja građana i policije. U ovom slučaju, represija policije je na višem nivou nego što smo do sada imali priliku da vidimo, ali i dalje ne dolazi do najekstremnijih slučaja nasilja i posledica koje taj nivo nasilja nosi. Nakon toga je potpuno očekivano da će uslediti niz protesta kao odgovor na policijsku brutalnost, čiji se rezultati i odvijanje mogu poklopiti i sa letnjim protestima, ali koji mogu nositi sa sobom i faktor iznenađenja.
I treći, i ujedno i najgori scenario, jeste situacija u kojoj dolazi do sada neviđene eskalacije nasilja. Ako režim odluči da postupa kao u igri kukavice, i reši da testira odlučnost građana da se u potpunosti suprotstave režimu i njemu podređenom policijskom aparatu tako što će podići nivo represije na najviši nivo, splet događaja koji nakon toga može uslediti je u najmanju ruku nepredvidljiv. Kada još uzmemo i emotivni naboj koji će sigurno dostići svoj vrhunac, ovaj scenario izgleda najnepovoljnije po sve strane i naše društvo uvodi u period još većih turbulencija, koje nismo mogli ni da zamislimo.
Svakako, sada je već sigurno da je trenutni režim nepovratno krenuo silaznom putanjom, a skup prvog novembra i njegova brojnost predstavljaće jedan od najbitnijih trenutaka u njegovom padu. Međutim, ostaje otvoreno pitanje da li će vrhovni radikal uspeti da svoj ego tog dana obuzda i suzdrži se od izazivanja nasilja na ulicama. Na kraju krajeva, odavno je prošao period u kojem su njegove sulude odluke mogle da nas iznenade.
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
