Toliko toga je rečeno i napisano o studentskim blokadama fakulteta, pobuni, protestima i šetnjama. Iako ovo ponavljam mesecima, još jednom ću reći da su studenti napravili istinski „Narodni pokret za državu“, stvarajući širok društveni front koji uključuje sve društvene kategorije od predstavnika akademske javnosti do seljaka, preko taksista i ratnih veterana. Oni su pre svega svojim šetnjama kroz Srbiju temeljno promenili ovu zemlju i javno mnjenje svojom požrtvovanošću, i običnom čoveku dali nadu ne samo da će uskoro živeti u demokratskom društvu u kome postoji odgovornost, nego da su studenti oni koji im donose „Bolji život“ i „Srećne ljude“.
Nakon inicijalna četiri zahteva koji suštinski predstavljaju poziv na odgovornost za pad nadstrešnice, početkom maja su studenti izneli svoj zahtev da vlast raspiše još jedne prevremene parlamentarne izbore jer su postali svesni da im ova vlast (sve više autoritarna i sa sve manje demokratskih elemenata) inicijalne zahteve neće ispuniti. Međutim, svesna je i ova vlast koliko je javno mnjenje promenjeno i koliko izbori više nisu teren na kome Aleksandar Vučić i SNS dominiraju.
Uz to koliko su napravili širok narodni pokret, smatram da su studenti uspeli i da „otmu“, odnosno „vrate narodu“ sve ono što je Vučić na tako iskrivljen način držao godinama: korupciju kao temu, patriotizam (himnu, zastavu, simbole i praznike) kao deo lažnog folklora njegove vladavine, temu boljeg života i napretka, stabilnost, ali i izbore kao mehanizam upravljanja krizama i vladavinom.
Odgovorno tvrdim: da SNS može da pobedi na izborima (kao kontra argument mojoj tezi da je javno mnjenje potpuno promenjeno) ti izbori bi bili održani još u aprilu, maju ili junu ili bi makar uveliko bili raspisani. Najjači deo argumenta koliko je ova zemlja promenjena dao nam je upravo Vučić činjenicom da na izbore ne sme, iako je vanredne parlamentarne raspisivao četiri od pet puta koliko ih je održano za vreme njegove vlasti (2014, 2016, 2022. i 2023. su održani vanredni, a samo 2020. godine redovni izbori).
Smatram da su ovo odlične vesti za Srbiju – to znači da vlast ni na ovakvim, neslobodnim i nepoštenim izborima, više ne može da pobedi.
Kada treba očekivati izbore?
Međutim, tu dolazimo i do problema. Prvi naredni redovni izbori su predsednički izbori koji moraju da se održe u aprilu 2027. godine, a redovnim parlamentarnim izborima je termin tek u poslednjoj nedelji 2027. ili prvoj nedelji 2028. godine. Ovo nas dovodi do toga da postoji velika opasnost da sve ovo može da potraje još godinu i po dana. Nekome zvuči puno – nekome i ne toliko.
Sam predsednik Republike je više puta rekao da izbora neće biti do kraja 2026. godine, čak spominjući i svoju ostavku tada čime bi skratio mandat za nekoliko meseci. U tom decembru 2026. godine ne vidim logiku, osim održavanja izbora dovoljno vremena pre Ekspa, ali to isključivo iz vizure ako SNS misli da na njima može da pobedi – uz to treba imati u vidu da Vučić ne može da se kandiduje po treći put na predsedničkim izborima. Ali se opet vraćam – da SNS može da pobedi na izborima, odavno bi oni bili održani/raspisani.
Prema tome, oni mogu da čekaju da se desi „povratni talas promena u javnom mnjenju“ koje su studenti doneli ili da čekaju sam kraj mandata za odlazak sa vlasti. U prvom slučaju to možda može biti decembar 2026. godine, u drugom to znači do možda i poslednjeg dana za kada se moraju raspisati predsednički izbori. Da živimo u demokratiji, ne bismo možda čekali poslednji dan – ali ne bi ni bilo svega ovoga da živimo u demokratskom tipu političkog režima.
Pritisak raste: društvo više nije upravljivo
Šta to sve znači za studentski bunt i proteste? Da li postoje mehanizmi koji mogu naterati vlast da raspiše prevremene izbore? U demokratijama postoje. Dosta dugo već govorim kako je vlast izgubila legitimitet upravljanja ovim društvom (demokratski legitimitet za mene nemaju od 2016) time što nisu sposobni da vode obrazovnu politiku i time što po sopstvenim priznanjima (direktora policije) i zvaničnim policijama MUP – u proseku se organizuje 86 neprijavljenih okupljanja građana i 44 blokade saobraćaja dnevno (23 373 okupljanja i preko 12 hiljada blokada saobraćaja za 9 meseci).
Kako neke kolege to sjajno navode – ovo društvo više nije upravljivo, a ne bih rekao ni da rast policijske i tužilačke/sudske represije čine da društvo postane upravljivije – čak nasuprot. Iako je društvo neupravljivo, iako ne postoji ni demokratski ni upravljački legitimitet, iako se građani okupljaju i protestuju redovno, iako su fakulteti u fizičkim blokadama i dalje – vlast nije raspisala vanredne izbore i pojačala je svoje autoritarne metode. To nam ne daje optimizam da će pristati da budu razvlašćeni pre nego što se mora na redovne izbore.
Da li postoje onda neki mehanizmi da se autoritarna vlast na to natera – nisam siguran, odnosno nemam ideju šta bi mogao da bude okidač da se u tome uspe. Ne mislim da veliki protesti ili jedan veliki protest (tzv. dan D više puta najavljivan) u ovom momentu mogu napraviti promenu.
Protesti, pa i masovni s vremena na vreme, služe da pokažu brojeve i realnost na terenu. Na tom terenu Vučić gubi još od svog kontra skupa šetnjama nakon Ribnikara, a od 2025. godine to vide svi. I sa tim treba nastaviti, dozirano i kada postoje razlozi za to i kada se oseti potreba – ali nikako ne sme da preraste u „uobičajene subotnje šetnje“.
Šta onda raditi do izbora kada se ne zna kada će ih biti, a možda će ih biti tek u aprilu 2027? Ovo je najteže moguće pitanje, ali potencijalno ima i najlakše moguće odgovore. Spremati se za njih kao da će sutra biti raspisani, a planirati ih kao da su mogući svakog dana do aprila 2027. godine.
Tri pitanja za budućnost
Trenutno se oko budućnosti pobune i promena otvaraju najmanje 3 važna pitanja. Prvo je pitanje kako će i šta će biti nakon 1. novembra? I to iz dva razloga. Jedan je kako će se i na koji način obeležiti godišnjica pada nastrešnice – mada ja to vidim kao priliku da se opet pokaže brojnost i promena na terenu koju su studenti doneli, a drugo je to kako će izgledati akademska godina koja (makar na Univerzitetu u Beogradu) treba da počne 3. novembra? Od toga će značajno zavisiti kratkoročna dinamika pokreta koji su studenti formirali.
Drugo važno pitanje jeste studentska lista, makar za neke. Različita su mišljenja o tome da li treba da se otkriju imena kandidata i kada. Zagovornik sam onoga da će velika većina glasati za studentsku izbornu listu zbog ideje, nade, požrtvovanja, svega onoga što su uradili u prethodnom periodu nego zbog određenih pojedinaca (kao što niko nikada u novijoj istoriji Srbije u proporcionalnom izbornom sistemu sa 1 izbornom jedinicom nije glasao za kandidate, nego za lidere i partije, sa ili bez ideja).
Mnogi kažu da će na njoj biti i levičara i desničara – pa naravno da će biti, ovo je sveobuhvatan Narodni pokret za državu. Kako je kolega Cvijetin Milivojević rekao – biće tu kandidata različitih političkih opredeljenja, ali sa čistim biografijama i ljudima od ugleda. A siguran sam da na toj listi neće biti ekstremista – ni sa jedne ni sa druge strane jer se setite na kojim pre svega univerzalnim političkim vrednostima počiva ovaj studentski pokret: pravda, odgovornost, sloboda, patriotizam, demokratija, anti-elitizam, decentralizacija itd.
Ako za nekoga pomislite da je ekstremno levo ili desno, ekstremno građanski ili ekstremno nacionalno opredeljen – zapitajte se da niste vi sami po malo ekstremno orijentisani, sa koje god da ste strane i da niste baš „srednji birač“ u ovoj zemlji. A ekstremi čak ni u ovakvim zemljama nemaju baš „prođu“ među narodom. Pa i Vučić je morao krajem pretprošle decenije da se obavije određenim lažnim šalovima kroz formiranje SNS-a da bi prihvatljiv većini.
Prema tome – odluka o objavljivanju kandidata je na studentima, mogu samo da posavetujem da kada pre svega vlast, ali možda i neko iz opozicije, objavi svojih 250 imena – tada da ih objave i oni. Siguran sam da će imati veoma veliku prednost u tom upoređivanju kandidata.
Dodatno, ono što mogu da ih posavetujem – u skladu sa tim da nisam siguran da ćemo vanredne parlamentarne izbore imati do aprila 2027. godine i da tada potencijalno mogu da budu samo predsednički izbori, moraju veoma ozbiljno da razmišljaju i o „jednoj osobi“ – onoj koja će da personalizuje čitav studentski pokret – odnosno istinski Narodni pokret za državu i koji će morati da trči predsedničku trku. Tada ipak mora da se izabere jedna osoba. O tome se mora na vreme razmišljati.
Treće važno pitanje jeste kada da počne i kako treba da izgleda kampanja ovog pokreta? Iskreno, mislim da je počela studentskim šetnjama za Srbiju i da i dalje traje i da ne treba da prestaje dok god izbori ne budu završeni.
Svaka ta studentska šetnja je probudila toliko emocija, toliko nade i vere u bolje sutra – da što se mene tiče za sadržaj za medije i društvene mreže u toj nekoj kampanji mogu da budu samo video snimci i fotografije iz tih studentskih šetnji od kraja januara do aprila ove godine. To je ono što je promenilo javno mnjenje ove zemlje. Ukoliko može da se ponovi – ne postoji medijski mag i propaganda koje mogu da nadjačaju emocije koje studentske šetnje pobuđuju kod građana širom Srbije.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
