Ima nešto dirljivo u tome kada mladi ljudi iz različitih gradova i država prepoznaju jedni druge, ne po jeziku, naciji ili religiji, već po istim osećanjima, besu, borbi protiv nepravde i želji da žive u slobodnom društvu. Tokom studentskih blokada i protesta u Srbiji poslednjih jedanaest meseci, upravo je to postalo očigledno. Glasovi podrške stizali su iz Sarajeva, Ljubljane, Zagreba, Podgorice, Brisela i drugih evropskih gradova.
I nije to bila samo usputna empatija, već jasan znak da se stvara mreža solidarnosti koja prevazilazi državne granice, nacionalizam i propagandu koja nas decenijama uči da jedni u drugima vidimo isključivo neprijatelje i pretnju.
Kada su studenti u Sarajevu izašli na ulice noseći parole koje su jasno odjekivale onim beogradskim, to je bio trenutak koji razbija mitove. Oni koje su nacionalističke politike toliko puta pokušale da suprotstave jedne drugima sada su stajali na istoj strani, u borbi za dostojanstvo i pravdu. Isto važi i za Ljubljanu, gde su mladi zahtevali da se političari distanciraju od podrške autoritarnim praksama u Srbiji.
Poseban značaj imala je i Hrvatska, studenti u Zagrebu, Splitu i Osijeku organizovali su 15 minuta tišine u znak podrške svojim kolegama u Beogradu, poručujući da se solidarišu sa njihovom borbom protiv urušavanja institucija i gušenja slobode. Upravo taj čin pokazuje da mladi širom regiona stvaraju zajednički prostor borbe za demokratske vrednosti.
Ta solidarnost naišla je i na otpor vlasti. Režim u Srbiji ni tokom protesta nije stao sa praksom da strane državljane označava kao pretnju i destabilizujući faktor. Slučajevi proterivanja stranih državljana, među kojima su bili i studenti iz Hrvatske, jesu jedan od pokazatelja da vlast strahuje od međunarodnog povezivanja mladih. Ali umesto da oslabi most solidarnosti, takva represija je samo osvetlila razliku: studenti i mladi su ti koji povezuju društva, dok je režim taj koj dublje kopa razdore.
Možda upravo tu leži najveći značaj ove podrške, ona pokazuje da mladi ljudi u regionu sve više odbacuju staru podelu na „nas“ i „njih“. Nacionalističke elite već trideset godina grade sisteme na strahu: strahu od drugog, od suseda, od Evrope. Na tim strahovima počivao je njihov populizam, na čijim krilima već godinama u nazad akomuliraju svoju političku moć i jačaju vlast.
A onda dolaze studenti i svojim gestovima poručuju: „Nama vaši strahovi ne trebaju.“ Njihova energija i njihova solidarnost pokazuju da je moguće graditi Balkan u kojem je prirodno pružiti ruku empatije i zajedničke borbe kojim se stvara opšti, zajednički front za društva sa konsolidovanim demokratskim vrednostima u kojima strah i represija ne uzimaju primat.
Podrška, naravno, nije stizala samo iz regiona. Brisel i Strazbur, simboli evropske birokratije i politike, tih dana su postali i mesta okupljanja mladih koji su želeli da pokažu da razumeju borbu svojih kolega iz Srbije. Srpski studenti koji su do evropskih institucija stizali biciklima, ali i peške, nisu na tom putu bili sami, već su ih dočekivali mladi iz dijaspore, ali i studenti iz drugih zemalja, spremni da kažu da je njihova borba zajednička.
Solidarnost mladih nije samo moralni gest, ona je politički čin. Kada studenti iz Sarajeva, Ljubljane ili Zagreba kažu „stojimo uz vas“, oni ne govore samo o Beogradu. Oni govore i o sebi, o svojim društvima i o svojoj budućnosti. Oni znaju da borba za vladavinu prava u Srbiji nije izolovana, jer isti obrasci autoritarizma, korupcije i zarobljenih institucija postoje i u njihovim zemljama. Svest da se borimo protiv sličnih problema, gde god živeli, je ono što povezuje mlade širom Balkana i Evrope.
Ova mreža solidarnosti istovremeno urušava temelje propagandne mašinerije režima. Godinama se ponavlja ista priča o tome da je svaki protest „izdaja“, da iza svega stoje „strani neprijatelji“, da mladi koji traže promene rade protiv „nacionalnog interesa“.
Kada podrška dolazi baš iz regiona, od onih koje bi režimski narativi rado nazvali neprijateljima, taj narativ puca. Kako objasniti da je student iz Zagreba neprijatelj studentu iz Beograda, kada oboje žele isto – društvo bez korupcije, univerzitet oslobođen szega pritisaka i slobodu govora bez straha?
Solidarnost je u ovom slučaju most. Most koji spaja mlade ljude preko granica i, most koji pokazuje da su mržnja i propaganda već potrošeni resursi. I zato vlastima smeta, ona je faktor koji umnogome menja igru. Dok režimi i dalje pokušavaju da nas uče da su granice linije sukoba, mladi ih pretvaraju u linije povezivanja.
Naravno, ne treba idealizovati, solidarnost je tek kamen temeljac. Realnost političkih sistema i dalje je ozbiljan teret za stvaranje konsolidovanih demokratskih odnosa. Ali činjenica da je uopšte nastala, da su studenti iz različitih država prepoznali da pripadaju istoj borbi, daje nadu u stvaranje zdravijih društava. Ona pokazuje da Balkan može da ima drugačiju budućnost, ako tu budućnost oblikuju oni koji ne pristaju na transgeneracijsko sejanje mržnje.
Gestovi podrške zato nisu samo lepe vesti u moru problema. Oni su znak da generacija koja stasava neće pristati na prenošenje narativa mržnje i otuđenosti. Oni su znak da mladi širom regiona i Evrope mogu da stanu rame uz rame i pokažu da su demokratija i vladavina prava vrednosti koje vredi braniti, zajedno. I možda zvuči idealistički, ali upravo ovakve veze, korak po korak, menjaju tok istorije.
Kada studenti Balkana i Evrope stanu jedni sa drugima, jasno se vidi da politika mržnje i podele više nema monopol. A to je samo po sebi već ogromna pobeda.
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
