U skorije vreme mi je zanimljivo da tražim paralele između poslednjih godina vlasti Demokratske stranke, kada je glavna opozicija bila Srpska napredna stranka, i sadašnjeg trenutka, kada je na mestu glavnog izazivača SNS-u studentski pokret.
Tako, na primer, imamo pozive i proteste studenata da se raspišu izbori – to isto je radila SNS kao opozicija 2011, preteći blokadama ulica i institucija ako se zahtev ne ispuni (pre nego što su se odlučili za štrajk glađu, do čega ne verujem da će studentski pokret doći). Imali smo i nedavnu akciju sakupljanja potpisa za raspisivanje izbora koju su organizovali studenti, slično kao SNS i njihovi partneri 2010. godine.
Ako pretražimo društvene mreže SNS-a, videćemo da su i oni, početkom 2012. kada je Srbija bila iznadprosečno zavejana, kritikovali tadašnju vlast kao nesposobnu da očisti sneg i organizovali svoje akcije čišćenja.
Ova poslednja paralela jeste pomalo banalna, a ni one pre nje ne znače da možemo automatski da izvučemo zaključak da se SNS sada nalazi na istom mestu kao i DS tada i da nam sledi isti niz događaja kao i 2012. Naravno da ne možemo, jer istorija tako ne funkcioniše.
Ipak, postojanje određenih ciklusa u politici nije potpuna iluzija. Jedna garnitura dolazi na vlast, u prvom periodu obično ima najviše elana, energije, novih ideja i pristupa. Vremenom često dolazi do zamora, disciplina popušta, unutrašnja trvenja u vlasti bivaju izraženija, korupcija raste, javnost postaje zasićena, nove generacije dolaze na scenu i zahtevaju nešto drugačije. Sve više ljudi postaje svesno sistemskih problema u državi i raste apetit za promenom.
Ovo je skica fenomena koji volim da zovem „entropija vlasti“. Nju ne treba shvatiti kao zakon politike koji se uvek ispunjava, pogotovo u smislu tačnog vremenskog trajanja. Ali, možemo da nađemo veliki broj primera ovakvih ciklusa, pogotovo u demokratskim zemljama, gde retko kojoj političkoj garnituri polazi za rukom da sastavi više od tri-četiri izborne pobede, i obično u poslednjoj fazi problemi izbijaju na površinu.
U (polu)autoritarnim sistemima bez slobodnih izbora je, naravno, drugačija situacija. Ali, čak i u njima vremenom raste potreba za promenom garnitura, regeneracijom, modernizacijom, reformom. Kako izgleda kada jedan okoštali nedemokratski sistem mora da se nosi sa građanima izbegavajući da odgovori na želju za promenama ovih dana vidimo u Iranu, iz koga dolaze mučne i zastrašujuće vesti.
Ono što upadljivo nedostaje vlasti Srpske napredne stranke jeste sposobnost regeneracije i modernizacije. Setimo se kada su, 2020, bez sumnje kako bi odgovorili na nalaze fokus grupa, kandidovali listu „mladih lidera“ na (bojkotovanim) parlamentarnim izborima. To se nije baš najuspešnije završio.
Još jedan pokušaj uvođenja, uslovno rečeno, „sveže krvi“ videli smo prošle godine, kada su u vladu ušli očevi osnivači Pokreta za narod i državu, profesori Macut, Balint i Beriša, kao i gospodin Bratina. Nije mnogo kontroverzno proceniti da ni ova gospoda nisu značajno poboljšala percepciju vlasti.
Sam Pokret za narod i državu, kao ultimativni „ribrending“ Srpske napredne stranke, najavljen je još davne 2022. godine. Priznajem da mi nije jasno kako je osnivanje te organizacije od tada tako neefikasno sprovedeno, jer bi se očekivalo da je vlast, ako ništa drugo, vešta u projektima političkog marketinga.
Predsednik je najavio da će Pokret „buknuti“ ove godine, tako da možda ima još mesta za popravni. Ali, već je uveliko jasno da svaka unutrašnja reforma i reorganizacija vladajuće strukture, ako i postoji, služi samo radi efikasnijeg vršenja tehnologije vlasti ili razrešavanja unutrašnjih sukoba, a da se uvođenje novih ljudi kako bi vlast bolje služila građanima dešava samo na papiru i samo kao ukras.
A da ne pričamo o uvođenju novih ideja. Brojni ekonomisti tvrde da je ekonomski model koji primenjuje ova vlast pri kraju, a ne vide se inicijative da se nešto ozbiljnije promeni. Politika evropskih integracija se uplela u čvor koji vlast ne zna i ne želi da razmrsi, dok izgleda da je odgovor na, kako i sami tvrde, tektonske promene u međunarodnim odnosima – da se u našoj spoljnoj politici ne menja ništa.
Za druge oblasti politike, kao što su zdravstvo i obrazovanje, nisam stručan, ali nemam utisak ni da se tamo radi bilo šta sem eventualnog poliranja statusa kvo (u pauzama kažnjavanja zaposlenih za podršku studentskim protestima). Ono što pažljivije pratim jesu javni nastupi nosilaca vlasti čiji je zajednički imenitelj već duže vreme jedna reč – predvidivost koja se često graniči sa dosadom. Setimo se prošlogodišnjeg snimka sa jednog od studentskih plenuma na kojem su studenti uspešno unapred pogađali šta će predsednik da kaže na konferenciji za medije.
Da li sve ovo znači da predviđam sigurni pad istrošene vlasti na sledećim izborima? Ne nužno, za to ćemo morati da vidimo kako će se stvari razvijati u toku ove godine. Resursi koji stoje na raspolaganju vlasti su i dalje tu, nefer izborni uslovi takođe, nesređeni odnosi na opozicionoj strani spektra isto tako. Ali, da li predviđam da ova vlast ne može u značajnoj meri da preokrene entropiju i da nema svetlu budućnost dugoročno? To već da.
Kada već pričamo o izborima, zanimljivo je povući još jednu paralelu sa periodom 2010-2011. Tada je aktuelni predsednik Srbije, a tadašnji zamenik predsednika Srpske napredne stranke, u svojim medijskim nastupima konstantno pričao o potrebi za „promenama“. Opkladio bih se da su uzrok tome bili nalazi istraživanja javnog mnjenja koji su pokazivali da većina građana jeste bila za političke promene.
Takva ista situacija je i sada, što pokazuju i objavljena, ali i neka neobjavljena istraživanja javnog mnjenja. Više ljudi želi da se vlast promeni nego što želi da vlast ostane. To, međutim, ne znači da je zagarantovano da će ta volja da se preslika na izborne rezultate, jer će i brojni drugi, već pomenuti faktori, igrati ulogu.
Godina 2012. se pamti po smeni vlasti, kojoj zaista jeste prethodila želja javnog mnjenja za promenom. Mada, treba se takođe podsetiti da je na parlamentarnim izborima 2012. tadašnja vladajuća koalicija DS-SPS-URS osvojila 42% glasova i 127 mandata, dakle većinu. Šta se posle desilo sa tom većinom, nakon pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, znamo.
Da povučemo poslednju paralelu – ne bih isključio da rezultat narednih izbora bude upravo preslikan rezultat izbora iz 2012. – da opozicioni kandidat pobedi na predsedničkim izborima, a da dosadašnja vladajuća koalicija sačuva većinu u parlamentu. Ne zaboravimo da SNS ni sada samostalno nema većinu u parlamentu, tj. bez SPS, PUPS, SDPS Rasima Ljajića, Saveza vojvođanskih Mađara i drugih.
Ovo nije moje konačno predviđanje izbornih rezultata – samo isticanje da ovaj ishod jeste jedan od realističnih mogućnosti. U tom smislu se postavlja pitanje kako će se aktuelne opozicione snage u Srbiji postaviti spram takve mogućnosti i šta mogu da urade po tom pitanju, i pre i nakon izbora.
