Godina za nama u procesu evropskih integracija Srbije bila je godina prividnog kretanja, oličenog u smeni stagnacije i nazadovanja. Na formalnom planu, Srbija je ostala „na evropskom putu“, u jeziku institucija, izveštaja i pažljivo biranih izjava koje su se ponavljale sa gotovo ritualnom preciznošću. U stvarnosti, međutim, ta putanja se sve jasnije pokazivala kao kružni tok. Na hodanje koje ne ostavlja trag. Kao što ga nema poslednje četiri godine.
Vlast u Srbiji deklarativno ne osporava evropski put. Naprotiv, ona ga verbalno potvrđuje, zadnjih meseci gotovo nervozno, proceduralno održava i simbolički prazni. „Ostati na putu“ postalo je cilj sam po sebi. Ne stići na kraj, ali se ni ne skloniti. Biti trajno u sferi uticaja Evropske unije, a nikada u njenom političkom i vrednosnom ritmu. I ovo nije ništa novo, to je nasleđeni model. Ali u ovom geopolitičkom trenutku on je postao neodrživ i opasan. Koncept četiri stuba spoljne politike, koji podrazumeva balansiranje umesto opredeljenja, u realnosti proizvodi jednu stvar: izostanak odgovornosti. A bez odgovornosti nema integracije. Ima samo simulacije.
I tu dolazimo do neprijatnog ogledala
Obrisi sličnog pristupa, iz sasvim drugih pobuda, počeli su da se pojavljuju u delu javnosti koja stoji iza aktera koji je iznikao i ojačao tokom ove godine i za koga se očekuje da bude nosilac budućih promena. Unutar protestnog fronta koji se formirao krajem 2024. i snažno obeležio 2025. godinu, pojavila se ideja da se evropska agenda svesno izmesti, utiša, odloži, jer je kompromitovana, jer je teret i ugrožava jedinstvo fronta. Protesti koji su obeležili 2025. godinu pokazali su da društvo nije pasivno. Naprotiv, pokazali su visok stepen senzibiliteta za nepravdu, nasilje i zloupotrebu moći. Ali su istovremeno osvetlili duboku konfuziju oko horizonta promena.
Slika studenata koji trče i voze bicikle ka Briselu i Strazburu, a odbijaju da se slikaju ispod zastava Evropske unije, snažna je i simptomatična. Energija je bila stvarna, ali politički jezik nejasan. Evropski okvir nije prepoznat kao saveznik, već kao potencijalna linija razdvajanja. Ipak, to nije neuspeh protesta, većposledica dugogodišnjeg trovanja javnog prostora u kojem su evropske integracije odvojene od svakodnevnog života, lišene emocije, svedene na apstrakciju.
EU nije problem
Za razliku od Srbije, Crna Gora i Albanija su tokom ove godine poslale jasne signale političke volje, a ti signali su u Briselu prepoznati. Napredak Crne Gore u zatvaranju poglavlja i dinamika pregovora sa Albanijom nisu slučajni. Oni pokazuju da, uprkos unutrašnjim krizama, Evropska unija i dalje reaguje na jasne odluke: na spremnost da se ide napred čak i kada je taj put destabilizujući za postojeće strukture moći.
Poruka je jasna i neprijatna: problem nije u tome što EU „ne želi proširenje“, već u tome što ne može i neće da nagradi simulaciju reformi.
Čije su evropske integracije Srbije?
Nacionalni konvent o Evropskoj uniji je tokom čitave godine upravo tu reagovao: na mestu raskoraka između forme i suštine. Na urušavanje vladavine prava, pritiske na novinare, aktiviste, stanje u pravosuđu, napade na akademsku autonomiju i sistematsko sužavanje prostora za civilno društvo. Te reakcije nisu bile politički spektakularne, ali su bile dosledne. I u tome je njihova snaga. Podsećale su da evropske integracije nisu spoljnopolitička tema, već unutrašnji društveni ugovor.
Zbog toga je Nacionalni konvent, zajedno sa drugim organizacijama civilnog društva i pojedinim opozicionim strankama od strane države i državi bliskih tabloida, dobio etiketu ”blokadera i kočničara evropskih integracija”. Pred kraj godine, taj narativ je dodatno zaoštren. Odgovornost za izostanak napretka, posebno neotvaranja Klastera 3, eksplicitno je premeštena sa nosilaca vlasti na one koji su ukazivali na manjkavosti procesa.
Kritika je postala blokada, a nadzor, subverzija. To nije bio incident. To je bio znak da je vlast odlučila da evropske integracije zadrži kao simbol, ali izbaci iz političkog vlasništva sve koji se ne uklapaju u kontrolisani okvir.
Istraživanje Savremene politike, objavljeno pred kraj godine, dodatno je osvetlilo trenutak u kome se nalazimo. Osim toga što nas je uverilo da ni na nivou opšte populacije, a posebno među mladima, antievropski sentiment nije tako dominantan kako se pokušavalo predstaviti, istovremeno je pokazalo da se produbljuje uverenje da evropske integracije više nisu pitanje vrednosnog opredeljenja, već poverenja.
Posebno je indikativno da građani, uprkos dugogodišnjem ambivalentnom narativu o EU, odgovornost za stagnaciju sve manje prebacuju na Brisel, a sve više prepoznaju unutrašnje političke interese kao ključnu prepreku. Građani možda jesu skeptični, ali nisu naivni i generalno im je sada jasno da ova vlast nema stvarnu nameru da Srbiju vodi ka kraju evropskog puta.
Igra svetlosti i senki
Studenti su nesumnjivo probudili nadu, ali godina koja dolazi donosi i dublju polarizaciju opozicionog spektra. Studentski pokret, ili barem javno prepoznatljivi akteri koji govore u njegovo ime, insistiraju na stavu da „nije vreme za EU“, da evropska agenda ugrožava jedinstvo, da prvo treba „resetovati državu“. Taj argument zvuči razumno i pragmatično dok se ne izgovori do kraja. Jer iza njega često stoje akteri koji evropsku Srbiju ne žele, ali to ne govore naglas.
Umesto da se razlike jasno prepoznaju i artikulišu, one se potiskuju. Jedinstvo bez razlika nije jedinstvo, već privremeni dogovor o ćutanju. I takav dogovor nije zdrav za pokret u nastajanju, bez obzira na to šta mu je proklamovani cilj.
Evropske integracije nisu dodatak političkim programima. One su okvir u kojem se programi sudaraju, mere i biraju. Bez tog okvira, „reset države“ ostaje prazna reč. To je pokazalo istorijsko iskustvo svih nekadašnjih istočnoevropskih država koje su prolazile forme društvene tranzicije, slične Srbiji. I nijedna od njih, uz sve nefunkcionalnosti Evropske unije kao saveza, ne želi danas da je napusti. Guranje EU pod tepih pod izgovorom taktike, zapravo reprodukuje ono što vlast radi godinama: istovremeno koristi Evropu i beži od nje.
Kruženje nije isto što i kretanje
Sve bi ovo možda bilo razumljivo da je sada, recimo, 2018. godina. Da se nalazimo u fazi zamora proširenja. Ali nismo. Nalazimo se u retkom istorijskom trenutku u kome je proširenje ponovo politička tema Evropske unije. Taj talas neće trajati večno. Ko ga propusti, neće dobiti isti peron sa istim uslovima, ako više, u ovom obliku ikad i bude.
Srbija je takve trenutke već živela. U XIX veku, pod evropskim patronatom, učila je da gradi institucije i državu. A onda je 1903. godine odlučila da iz tog ritma istupi. Devedesete godine XX veka su bile sličan zaokret, samo sa višom cenom. Oni koji su razumeli proročke reči Ante Markovića, otišli su u Evropu sami i danas tamo žive posledice tog izbora. Mi, ostali, smo nastavili sa narativom, inatom i trajnim odlaganjem odgovornosti da se kao kolektiv pomerimo sa te „periferije Evrope”. Zato je rečenica „sada nije trenutak“ jako opasna. Njena cena nikada ne dolazi odmah. Dolazi kasnije, u generacijama koje se pitaju zašto su ponovo morale da počinju ispočetka.
Godina iza nas još uvek nije konačno zatvorila evropsko pitanje za Srbiju. Ali ga je ogolila. Pokazala je da put bez unutrašnje promene postaje kruženje. A kruženje, nije kretanje. Ono je bezbedno sve do trenutka u kome neko shvati da nikad neće dovesti do izlaza. Koliko je takvih danas u Srbiji?
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
