Biće to poslednji veliki marš studentske borbe. Pašće na dan kad se poštenima ježe glave, jer u kleptomanskoj državi niko ne odgovara za mrtve, a živim neposlušnima se poigravaju sa pravima, imovinom, dostojanstvom, slobodom. Na godišnjicu pada nadstrešnice ponoviće se scene sa početka godine… Biće isto hladno, pešačiće studenti i građani, ljudi će opet plakati. I skrivati pogled da slučajno ne spaze Dijanu Hrku. Da pred njom ne gutaju knedle i ne skrivaju stid.
Pratiće sve u stopu ekipa N1. Tako će znati šta se dešava – retki koji ostanu kućama. Još ovog puta. Jer budućnost N1 i Nove je mrak. Ali to će biti briga – za posle. Toga dana ništa neće biti na RTS-u. Slutim dužu pokrivalicu, izražajno će vest pročitati dobitnica ordena, spikerka Vesna Radosavljević, a Informer će poslati Branku Lazić da opipa toleranciju prisutnih.
Jer prisutni će se opet osećati dvojako. I poraženo i ponosno. I mirno i besno. Među svojima uprkos takođe “svojima “. Srca će biti i puna i prazna. I prisutni će znati da se mora ćutati i tog dana – i da se ne može ama baš ništa. Do izbora. A ovi što budu davali izjave tog dana, jer su još na slobodi i u vlasti, izbore neće dati. Još. Gde se pogrešilo?
Studenti su vikali solidarnost – a nje je bilo u obrisima na ulici – a van toga čitave profesije su ostavljane na cedilu. Sad im se svete, a mi smo bezidejni. I nemamo drugi plan niti drugi autoritet do studenata. Mi nismo odrasli, a nismo ni dorasli i sad opet čekamo njih da povedu. Drugo, pogrešilo se u nerealnim očekivanjima. Prebrzo se verovalo u slike bežanije sa Nikole Tesle… prerano se poradovalo višemesečnim javnim suđenjima.
Zanemarilo se i zaboravilo da se ovde ima posla sa organizovanom kriminalnom grupom i budnom omčom oko vrata kojom trenutno upravlja Orlić. Isti onaj što je lažirao da mu prazne stolice postavljaju pitanja. Isti ti što Šaroviću otvaraju kancelarije izdajući ga za opoziciju i postavljaju prislušne uređaje u stranačke prostorije…
Mora se razumeti da su oni stigli i do „plenuma“ da su i tamo ubacili svoje njuške da se slučajno ne bi desio šesti oktobar. A ovoga puta mora se desiti. Mada, ako bude do nas infantilnih, teško. Ako bude do generacije koja pali od Nepala do Madagaskara – ona neće oprostiti nikome ništa. I sve vidi i dobro razume. I krtice u svojim i u Vučićevim redovima.
„Promeniti sve“. To je njihova deviza. Kraj lošeg upravljanja i korupcije. Sa tim bi bila sprečena svaka buduća godišnjica neke buduće nadstrešnice. Za ovu – vidimo se u Novom Sadu. Da ćutimo. Svesni da će nas od nekud gledati i Teodora Martinko.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
