Polovinom septembra 2025, Spoljno-obaveštajna služba Ruske Federacije je objavila saopštenje da iza protesta u Srbiji stoji Evropska unija (EU), te da će godišnjica pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra biti iskorišćena za dovršavanje „srpskog Majdana“ odnosno „obojene revolucije.“ Takođe, dat je i spisak medija koje EU finansira kako bi se to i sprovelo. Time je sa neke strane pružena podrška narativu vladajuće većine o „obojenoj revoluciji“, ali stvari nisu toliko jednoznačne.
Prvo što neuobičajeno je samo saopštenje, pošto bi za njih, bila ugodna ili ne, trebalo da budu zaduženi političari. Istina je da ih u nekim ranijim vremenima nije manjkalo – setimo se samo posete nekadašnjeg potpredsednika Vlade Ruske Federacije Dmitrija Rogozina Srbiji 2016, sa neugodnom konferencijom za štampu (i još neugodnijim intervjuom Sputnjiku u Srbiji, koji je ostao neprimećen), kao i nepriličnog tvita Marije Zaharove nakon ceremonije potpisivanja Vašingtonskog sporazuma 2020. u Beloj Kući.
Ali i praksa saopštenja preko „posrednika“ Rusiji nije strana, pošto je ovo bio čest metod slanja signala mlađim partnerima u doba Sovjetskog saveza.
Šta želi Rusija od Srbije?
Ali da krenemo u suštinu koja pojašnjava neke od poteza, a to je šta su interesi Moskve na Balkanu? Ukratko, da dobije što više za što manje novca, i da održi određeni nivo uticaja u pojedinim sektorima sada i ubuduće. Za bilo kakav direktniji i ozbiljniji angažman, vrata su zatvorena prvo ulaskom Bugarske i Rumunije, a potom i Crne Gore u NATO.
U takvom okruženju, neki ozbiljniji upliv otvorio bi potencijalno još jedan front za koji Rusija nema ni interesa, a verovatno ni resursa, dok su ishodi više nego upitni. Upravo ova logika stoji iza nedavne odluke Moskve da ne pruži podršku Miloradu Dodiku za dalju eskalaciju situacije u BiH.
Dakle, Moskvi je po svoj prilici dovoljno da ima uticaj u energetskom sektoru koliko može (pre svega Srbije, ali i BiH), kao i geopolitičke tastere, poput BiH i Kosova, na koje preko statusa stalne članice Saveta bezbednosti UN ima određeni uticaj. Dodajmo na to i uticaj meke moći koji je utvrđen što istorijskim razlozima, što višegodišnjom besomučnom propagandom koja dolazi iz određenih medija, od kojih najvažniji u Srbiji imaju i nacionalnu frekvenciju.
Balkan je za Moskvu dakle porozna oblast, gde se može donekle projektovati uticaj, i destabilizovati interesi Zapada (čitaj pre svega EU, koja je sada ključni oponent). Sa druge strane, sama činjenica da Srbija nije uvela sankcije je itekako korisna za unutrašnji diskurs u Rusiji, i predstavu da u Evropi postoji još prijatelja. Konačno, sam broj ruskih državljana koji su došli u Srbiju od izbijanja druge faze Rata u Ukrajini 2022. nalaže da se pomno prati situacija.
Već godinama odnosi Srbije i Rusije, uostalom kao i maltene uvek kroz istoriju (ma šta neko tvrdio) su na klackalici. Ritualna zaklinjanja u prijateljstvo su više deo folklora, nego što imaju refleksiju u realnosti, gde su na sceni surovi interesi.
Primera ima, i jedan od interesantnijih su dopremanje dela sistema S400 u Srbiju tokom zajedničke vojne vežbe 2019, koji je bio tajnovit, izgleda čak i od samih vlasti u Srbiji. Rezultat je bila prava uzbuna u nekim krugovima na Zapadu, pošto bi se, sa permanentnim stacioniranjem takvog sistema na teritoriji Srbije u tom momentu, potencijalno izolovala Ukrajina u slučaju eskalacije rata (koja se i desila februara 2022.) Do toga naravno nije došlo, ali je Moskva itekako pokazala kako može da iskoristi poziciju Srbije za „drmanje kaveza“ Zapadu.
Sa druge strane, i Beograd je pokazao da ima zube kada su brojni tabloidi tvrdili da je za julske proteste 2020. godine odgovorna ruska „duboka država, ali ne i sam Putin.“ Pošto se tradicionalno smatra da su glavni deo „dubokih država“ pre svega obaveštajne agencije, postavlja se i pitanje na koju su tabloidi tada tačno mislili, SVR ili FSB, a sa obe smo imali iskustva tokom ove godine u kontekstu protesta u Srbiji. A da ne spominjemo srpski izvoz municije u Ukrajinu, koje se prvi put očitovalo u snimcima isporuka koji su se pojavili na proruskim kanalima na Telegramu, a potom i u dokumentima koji su procureli iz Pentagona aprila 2023.
Nategnuti srpsko-ruski odnosi
U ovom momentu nekoliko izazova u srpsko-ruskim odnosima je više nego evidentno. Ključni izazov je položaj Naftne industrije Srbije, koja je podvrgnuta američkim sankcijama kao deo ruskog Gazpromnjefta, ali koje se još ne implementiraju u trenutku pisanja ovog teksta (ne samo NIS-u, već i pre svega Gaspromnjeftu, i svim ostalim ćerkama kompanijama), pošto se Vašington i dalje nada(o) nekom primirju ili hladnom miru u perspektivi.
A i same sankcije (podsetimo, uvedene kao jedan od poslednjih poteza Bajdenove administracije) su izazov sam po sebi, pošto predviđaju i sekundarno sankcionisanje subjekata koji sarađuju sa Gazpromnjeftom.
U svakom slučaju, ruska strana je rezolutno odbila da Srbiji proda većinski paket u NIS-u, i to u momentu kada nije bilo ni izvesno da će se primena sankcija odložiti. Čak nam je stiglo i saopštenje da bi eventualna nacionalizacija ove kompanije bila shvaćena kao neprijateljski čin.
U slučaju primene sankcija (što će se moguće desiti za neki dan), Srbija će se naći u nebranom grožđu zbog NIS-a u ruskom vlasništvu, pošto bez funkcionalnosti ove kompanije, bilo bi u ogromnoj meri ugroženo snabdevanje naftom i naftnim derivatima. Drugim rečima, bez NIS-a, drastično se pojačavaju recesioni izazovi, a i bazična funkcionalnost ekonomije bi bila dovedena u pitanje.
Drugi izazov je svakako obnavljanje sporazuma o uvozu gasa, koji se odugovlači još od maja, a evo ga i oktobar. Neki govore da je u pitanju samo količina gasa koju su Rusi voljni da daju po određenoj ceni, mada sama logika nalaže da je ovo predstavlja još jednu polugu za uticaj na Beograd i možda dobijanje određenih ustupaka.
Upravo u ovoj situaciji, stižu nam i prva saopštenja od SVR-a koja se tiču srpskih isporuka naoružanja Ukrajini, koja su stavile Beograd u defanzivu. Srbija formalno nije bila odgovorna pošto su države kupci preusmeravale oružje ka Ukrajini (setimo se izjava pojedinih zvaničnika da namenska industrija mora da radi, a gde drugi reeksportuju nije pitanje za Srbiju). Ali prilično je očigledno da je ruska strana prestala da to toleriše, i procenila je da je momenat dobar za tako nešto, pogotovo ako se uzme i unutrašnja politička situacija u Srbiji u obzir u tom momentu.
Sledeće saopštenje vezano za navodni pik „obojene revolucije“ u Srbiji je apsurdno sa stanovišta sadržaja. Prvo, sa samom izjavom je otkrivena „topla voda“, odnosno činjenica da će 1. novembar verovatno biti značajan datum za dalji tok protesta, prosto zato što je to godišnjica tragedije u Novom Sadu, koja je i inicijalni okidač za proteste. Ali, sa takvim formatiranjem izjave daje se otklon Beogradu da preduzme i dodatne mere kako bi neku veću protestnu akciju sprečio.
Drugo, tvrdnja da EU stoji iza scenarija „obojene revolucije“ je još apsurdnija, pošto se EU (i ključne države članice) do sada ponašala krajnje uzdržano kada je reč o protestima u Srbiji.
Zanimljivo je to da saopštenje dolazi upravo u momentu kada su se po prvi put čuli ozbiljniji glasovi kritike oko postupanja prema demonstrantima iz EU, čak i iz same Evropske narodne partije, čiji je SNS pridruženi član. Odnosno, u momentu kada je vladajuća većina pokušavala da stvori utisak u domaćem diskursu da su odnosi sa EU i dalje prilično dobri.
Konačno, tu je i najnovija Putinova izjava na istom fonu, koja je data kao odgovor na postavljeno pitanje (spontano ili ne), ali ovog puta podstrekivač sada nije EU, već neki „zapadni centri.“ Ali je poručio da se može voditi dijalog sa mladim ljudima.
Ova izjava je došla samo nekoliko dana nakon okončanih izbora u Moldaviji, i vesti o proruskom trening kampu, koji su se spremali za aktivnosti koje, gle čuda, baš izgledaju kao priprema za pokušaj „obojene revoluciju“ u ovoj zemlji. Tako da može da se smatra i da je, uz sve prethodno pobrojano, na neki način „zamućivanje perspektive“ pre konačnog roka za primenu sankcija NIS-u i nakon vesti o spomenutom kampu.
Sam narativ inače odgovara Ruskoj Federaciji, pošto su obojene revolucije označene kao jedna od poluga negativnog angažmana kolektivnog Zapada prema Moskvi i njenim interesima. Takođe treba napomenuti da je za vreme ministrovanja Aleksandra Vulina u Ministarstvu unutrašnjih poslova 2021. godine formirana i radna grupa za borbu protiv obojenih revolucija. Ona nakon toga nije previše pominjana, i smatralo se da je više politički marketing nego suštinska stvar.
Ali imajući u vidu medije koji su pobrojani u saopštenju SVR-a, sasvim je moguće da je ta informacija podeljena i u tom kontekstu. A i sam prethodno pomenuti kamp ostavlja prostor za pitanja koja se mogu postaviti oko njegove organizacije.
Podrška vlastima dok ne dođu nove
Ruska Federacija je i pre, a i sada pokazala da radi pre svega sa vlastima ma koja da je država u pitanju (sem naravno specijalnih slučajeva, poput Ukrajine). To je kao u onom čuvenom pitanju Vuka Draškovića postavljenom devedesetih godina jednom građaninu kada će da glasa za njega, da bi mu ovaj odgovorio „pa kada dođeš na vlast“.
Do tada, sa vladajućom većinom se koriste sve prethodno spomenute poluge uticaja, a i neke druge koje nisu tema ovog teksta. Kada bi se vlast eventualno promenila, Moskva bi verovatno našla i načina da održi uticaj u nekoj meri, pošto poluge neće nestati tokom noći, a ne manjka ni interesenata na rubovima šire opozicije (neki su se i nedavno pojavili).
Ipak, to je sigurno plan B, jer i ova vlast donekle odgovara Moskvi, s obzirom na stvaranje prostora i saučestvovanje u jačanju proruskog diskursa. Plus, tu su i direktni proruski igrači u vladajućoj eliti, neki očiti, a neki prikriveni.
Dok je prvim saopštenjima SVR-a oko isporuka naoružanja Kijevu, Rusija ostvarivala direktan interes, sa ovim poslednjim ne gubi ništa, a dobija neke koristi. Dodatno se unižava ugled EU u okviru javnog diskursa u Srbiji, a čini i polovičnu uslugu vlastima, gurajući ih dodatno od EU i podržavajući je u borbi protiv navodne „obojene revolucije“. Šta ima bolje od toga – košta malo, a odrađuje posao.
