Poslednjih dana predstavnici vlasti ponovo najavljuju moguće otvaranje Klastera 3 u pregovorima Srbije sa Evropskom unijom, predstavljajući to kao veliki uspeh i potvrdu ispravnosti svoje politike. Međutim, takav narativ potrebno je odmah demistifikovati.
Ukoliko do otvaranja novog klastera zaista dođe, to neće biti rezultat izuzetnog reformskog napretka Srbije, niti znak posebne podrške ovoj vlasti, već pre svega posledica šireg geopolitičkog trenutka u kome Evropska unija pokušava da prostor proširenja čvršće veže za sebe.
Srbija već četiri i po godine nije otvorila nijedan novi klaster, niti je zatvorila bilo koje pregovaračko poglavlje. U međuvremenu, vlast je građane uveravala da je za članstvo u Evropskoj uniji dovoljno da Srbija prizna nezavisnost Kosova i uvede sankcije Rusiji, pa da će gotovo odmah postati članica EU. Sada se jasno vidi da to nije tačno.
Evropske integracije nikada nisu bile samo pitanje jednog ili dva politička uslova, već dubinskog ispunjavanja reformi, vladavine prava, demokratskih standarda, slobode medija, nezavisnih institucija, usklađivanja sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU i stvarne sposobnosti države da funkcioniše kao buduća članica Unije.
Ipak, države članice EU su, čini se, sada spremne da nakon otvaranja Klastera 1 Ukrajini i Moldaviji dozvole i Srbiji da napravi makar simboličan korak napred. U tom kontekstu pominje se otvaranje Klastera 3 (Konkurentnost i inkluzivni rast), a kasnije i Klastera 2 (Unutrašnje tržište) i Klastera 5 (Resursi, poljoprivredna i kohezija). Ali čak i za tu „mršavu dvojku“ Srbija mora da prođe osnovni test poverenja. On se trenutno svodi na nekoliko konkretnih pitanja: izbor REM-a, usvajanje dodatnih izbornih zakona, primenu preporuka Venecijanske komisije i jasan signal da Srbija zaista namerava da se usklađuje sa spoljnom politikom Evropske unije.
Ovo je i na liniji rešenja koje je javnosti predočeno kroz francusko-nemački dokument o proširenju u kome se jasno navodi da bi sve države sa statusom kandidata trebalo da otvore sve klastere, i bez potrebe konsenzusa svih država članica, samo na osnovu ispunjavanja tehničkih uslova, o čemu odluku donosi Evropska komisija.
Zbog pravila dosadašnje metodologije, Srbija je do sada otvorila samo dva od šest klastera, iako je za Klaster 3 uslove ispunila 2021. godine. Od tada, svake godine barem dva puta, vlasti su bile u kampanji za otvaranje ovog klastera kod različitih država članica, koje su imale, u skladu sa svojim političkim pozicijama i različite političke zahteve.
Do sada im nijedan pokušaj nije uspeo, jer baš kada bi se činilo da je otvaranje novih poglavlja na dohvat ruke, pojavljivao bi se neki novi politički incident ili potez koji bi je vratio unazad. Banjska, policijska represija, Mrdićevi zakoni, poseta Moskvi, kampovi za vojnu obuku, pokušaji destabilizacije susednih država. I onda bi neka od tih tema, ničim izazvana, dolazila u fokus pažnje evropskih aktera, a jedan po jedan od prethodnih uslova, morao bi da joj ustupi mesto, jer se Evropskoj uniji žurio da osigura učešće Srbije u ovom ciklusu proširenja. Poslednjih meseci neki od evropskih aktera očigledno pokušavaju da Srbiju uguraju u taj voz, možda i više nego što sama vlast u Srbiji zaista želi da u njega uđe.
Zato je važno naglasiti da bi Evropska unija u ovom geopolitičkom trenutku isto radila ko god da je na vlasti u Beogradu. To nije priznanje Aleksandru Vučiću, niti potvrda da je Srbija postala demokratskija i evropskija. To je čista geopolitika. Evropska unija više nema luksuz da region Zapadnog Balkana ostavlja u sivoj zoni, jer se na tom prostoru više ne prepliće samo ruski toksični uticaj, već i američki, kineski, izraelski. U takvoj situaciji, Brisel pokušava da što veći deo prostora proširenja ponovo politički i institucionalno veže za sebe, barem kroz otvaranje klastera, računajući da će tako lakše uticati na kandidate, da urade ono što je potrebno, da se klasteri i zatvore.
Zbog toga se otvaranje Klastera 3 (ako se dogodi) ne može percipirati kao trijumf vlasti, već pokušaj Evropske unije da iz bolje pozicije uđe u narednu rundu geopolitičkog šaha.
U istom paketu treba posmatrati i otvaranje pregovora sa Ukrajinom i Moldavijom, planove da ove dve zemlje do kraja godine otvore sve klastere, kao i novu evropsku energiju u vezi sa Severnom Makedonijom i pokušajem da se odblokira njen pregovarački proces. Za razliku od drugih međunarodnih aktera, sa kojima Srbija nije povezana geografski, Evropsku uniju ne zanima mnogo ko je u Srbiji (i drugim državama regiona) na vlasti, jer je njoj potrebna Srbija kao takva, odnosno njena teritorija, da bi jačala svoju geopolitičku poziciju. Ona trajno vezuje za sebe teritoriju i ljude koji na njoj žive. Ostali akteri svoj geopolitički uticaj vrše isključivo preko transakciuonih aranžmana za koje moraju da znaju ko ih, i na koliko dugo garantuje. Neki od njih su već dokazali toliko puta da, kada se aranžmani prekinu, ti akteri mogu, čak i preko noći nestati sa neke teritorije, ostavljajući ljude koji su bili vezani za aranžman, da se sami snalaze.
Međutim, ostaje pitanje da li će Srbija biti sposobna da položi čak i ovaj minimalni test. U trenutku kada se od nje očekuju jasni signali prema Evropskoj uniji, ona demonstrira želju da jača odnose sa Gruzijom, jedinom državom kandidatom za članstvo u EU koja je sama praktično zaustavila svoj evropski put. Istovremeno, tu su i pokušaji hibridnog uticaja na Crnu Goru, kao i nastavak balansiranje između Brisela, Moskve, Pekinga i drugih centara moći.
Eventualno otvaranje Klastera 3 neće promeniti suštinu problema. Srbija ne stoji u mestu zato što je Evropska unija nepravedna prema njoj, već zato što vlast godinama nije želela da sprovede ono što je sama prihvatila kao obavezu. Ukoliko se sada napravi neki tehnički ili simbolički pomak, to neće biti dokaz evropske politike ove vlasti, već dokaz da je u ovom trenutku Srbija potrebnija Evropskoj uniji, više nego Evropska unija Srbiji.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
