Nekoliko Instagram profila studenata u blokadi nedavno su objavili dokument pod nazivom Memorandum o Kosovu i Metohiji, koji je u javnosti dodatno rasplamsao već postojeće ideološke podele i ponovo otvorio pitanje da li studentski pokret ide ka desnici. Iako je jasna ideološka pozicioniranost pokreta koji je organizovan horizontalno i trudi se da bude sveobuhvatan, gotovo pa nemoguća misija, objavljivanje ovog dokumenta jeste bilo problematično iz mnogo razloga.
Najveći problem Studentskog memoranduma o Kosovu i Metohiji nije u konkretnim političkim predlozima, već u onome što dokument simbolički predstavlja i kakve političke posledice može proizvesti. Iako memorandum formalno ne odstupa značajno od dominantnih stavova prisutnih u srpskom političkom životu, njegov jezik, simbolika i izbor teme otvaraju ozbiljna pitanja o političkom pravcu studentskog pokreta.
Pre svega, memorandum predstavlja udaljavanje od principa na kojima je studentski pokret stekao široku društvenu podršku.
Protesti su nastali kao odgovor na korupciju, urušavanje institucija i izostanak odgovornosti države. Njihova snaga ležala je upravo u činjenici da su uspevali da okupe ljude različitih političkih i ideoloških opredeljenja oko zajedničkog zahteva za vladavinom prava. Uvođenjem Kosova kao centralne političke teme pokret rizikuje da napusti teren na kojem ima najveću podršku i da uđe u prostor dubokih identitetskih podela koje godinama dominiraju srpskom politikom.
Dodatni problem predstavlja retorika memoranduma. Umesto racionalnog i političkog jezika, potkrepljenog poznavanjem međunarodnog prava, dokument se oslanja na nacionalni ponos, istorijske mitove i simboliku srpskog naroda kao kolektivne žrtve.
Takav rečnik podseća na obrasce političke mobilizacije koji su decenijama korišćeni u srpskom nacionalizmu i koji su često služili za prikrivanje stvarnih političkih i društvenih problema, a koje su stranke na desnom spektru aktivno koristile. I one na vlasti, a nekada i opozicione.
Istovremeno, memorandum ne nudi gotovo nikakvu konkretnu viziju rešavanja kosovskog pitanja. Dokument potvrđuje da je Kosovo deo Srbije i poziva se na Ustav i međunarodno pravo, ali izostaje odgovor na ključno pitanje: kako doći do održivog i realnog rešenja u postojećim okolnostima? Time memorandum ostaje na nivou pukog nacionalističkog proglasa, bez političkog sadržaja koji bi mogao doprineti javnoj raspravi i koji bi mogao da otvori diskusiju o realnom i održivom rešenju pitanja Kosova.
Posebno je problematično što se prihvatanjem nacionalističkog okvira studenti uključuju u političku igru u kojoj vladajući režim ima ogromnu prednost. Kosovo je tema na kojoj opozicija tradicionalno teško dobija podršku, dok vlast godinama kontroliše dominantni narativ kroz medije i političke institucije. Pokušaj da se nacionalistički birači pridobiju nacionalističkom retorikom može dovesti do suprotnog efekta: gubitka dela postojećih pristalica, unutrašnjih podela i slabljenja osnovne poruke pokreta.
Memorandum takođe šalje problematičan signal međunarodnoj javnosti. Mnogi strani posmatrači studentski pokret vide kao demokratsku alternativu autoritarnom sistemu vlasti u Srbiji. Kada takav pokret koristi retoriku koja podseća na tradicionalni srpski nacionalizam, stvara se utisak da između vlasti i opozicije ne postoje suštinske vrednosne razlike.
Čak i ako takvo tumačenje pojednostavljuje stvarnost, ono može oslabiti međunarodnu podršku pokretu i otežati njegovo predstavljanje kao modernog, demokratskog i proevropskog aktera.
Na kraju, memorandum otvara pitanje političkih prioriteta. U trenutku kada se vodi borba oko demokratije, slobodnih izbora, nezavisnih institucija i korupcije, insistiranje na nacionalnim i identitetskim temama može skrenuti pažnju sa pitanja na kojima je režim najranjiviji. Umesto da učvrsti političku poziciju studentskog pokreta, takav zaokret rizikuje da zamagli osnovnu liniju sukoba u društvu i oslabi šanse za stvarne demokratske promene.
Zbog svega toga, problem memoranduma nije prvenstveno u njegovim formalnim stavovima o Kosovu, već u tome što prihvata politički i simbolički okvir koji je godinama oblikovao srpski nacionalizam, dok istovremeno ne nudi nova rešenja niti doprinosi ciljevima zbog kojih je studentski pokret stekao podršku velikog dela društva.
Podrška studentskom pokretu i kreiranje referendumske atmosfere u društvu je apsolutno ispravan smer političkog delovanja u narednom periodu. Ipak, pluralizam mišljenja i zdrava kritika ne smeju izostati, niti studentski pokret može biti imun na kritičko preispitivanje svojih odluka.
Nemo posmatranje i izostanak reakcije na greške, čak i kada one dolaze iz najsnažnijeg političkog aktera, neće dovesti do realne promene. Lepota demokratije leži i u mogućnostima da se kritika iznosi slobodno i bez ustezanja. Danas se nalazimo u istorijskom momentu i imamo realnu šansu za smenu autoritarnog režima, kakav smo kao društvo jako dugo čekali.
Istina je, istorija nas uči mnogim stvarima. Jedna od tih lekcija je i da je nacionalizam u prošlosti služio kao neefikasna zamena za realne politike. Zemlju neće promeniti nove patriotske parole, već funkcionalne institucije, vladavina prava i politička hrabrost da se problemi rešavaju u stvarnosti, a ne u mitovima.
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
