Pristupanje Evropskoj uniji ostaje jedan od ključnih političkih prioriteta ukrajinskih vlasti i tokom rata. Predsednik Ukrajine Volodomir Zelenski ubrzavanje evropskog puta vidi i kao deo odgovora na rusku agresiju, dok vlasti u Kijevu nastoje da tehnički deo pristupnih pregovora završe do kraja iduće godine.
Važnu ulogu u tom procesu ima ukrajinski parlamenta, Vrhovna rada, u kojem poslanička grupa vladajuće stranke „Sluga naroda“, politički vezane za Zelenskog, broji 227 poslanika. Evropske integracije, uz odbranu i obnovu zemlje, spadaju među prioritete te stranke.
O tome koliko je ambiciozni rok ostvariv, teškoćama u usvajanju reformskih zakona, borbi protiv korupcije i odnosima sa Srbijom razgovarali smo tokom boravka u Kijevu sa Vadimom Halajčukom, poslanikom i zamenikom predsednika vladajuće stranke „Sluga naroda“ za međunarodna pitanja.
Savremena politika: Ukrajina je sada prešla iz faze skrininga u pristupne pregovore, koji su organizovani po klasterima. Šta je drugačije u odnosu na period od pre godinu ili dve, kada je Ukrajina još prolazila kroz skrining? Šta se, prema vašem mišljenju, promenilo?
Vadim Halajčuk: Glavna promena je, rekao bih, to što su stavovi obe strane, Ukrajine, s jedne, i Evropske unije, s druge strane, utvrđeni u pregovaračkom okviru. Formalno smo prešli na pregovore i razmenili pokazatelje, merila i očekivanja: ko šta treba da uradi.
Sada je to utvrđeno i imamo jasan okvir za rad. Sve to se sada ugrađuje u Nacionalni program za usklađivanje zakonodavstva (NPAA).
Naravno, to je deo veoma intenzivnog političkog procesa u kojem razgovaramo o otvaranju narednih klastera.
Mi se nadamo da će se taj proces nastaviti. Mislim, pre svega, na politički proces uveravanja onih koji još nisu sasvim sigurni da li da podrže otvaranje klastera za Ukrajinu.
Mi smo sada u ozbiljnoj fazi i rekao bih da smo došli do tačke bez povratka za obe strane.
Održavanje tempa pregovora važno je i za našu unutrašnju politiku jer je podrška građana ovom procesu ozbiljna.
SP: Pomenuli ste NPAA koji je veoma ambiciozan. Više puta ste rekli ste da je Ukrajina spremna da završi tehnički deo pregovora do 2027. godine. Za pojedine zemlje kandidate iz regiona koji pregovaraju duže od Ukrajine taj rok je nemoguć za završavanje svega što je potrebno. Zbog čega mislite da je to realno za Ukrajinu? Kakve bi mogle biti posledice ako vlada ne uspe da ostvari taj cilj?
VH: Kada smo postali zemlja kandidat, upoznao sam se s novim izrazom koji su koristili stručnjaci: „balkanska zamka“. To je situacija u kojoj pregovori traju dvanaest ili trinaest godina, a obe strane razumeju da se pregovara radi samih pregovora, jer od početka nije postojala ozbiljna namera da se ta zemlja primi u članstvo.
Naš glavni politički cilj, koji smo jasno predočili partnerima, bio je da izbegnemo balkansku zamku: pregovore radi samih pregovora. Ukrajina to ne može sebi da priušti iz očiglednih političkih i bezbednosnih razloga.
Takođe, ono što je došlo kao preporuka iz Evropske unije je da odredimo rokove. Kada su razgovori počeli 2022. godine, s njima smo razgovarali o vremenskom okviru.
Godina 2027, pet godina nakon 2022. godine , nije delovala kao nemoguća ili previše ambiciozna tehnički deo pregovora i pripremu nacrta ugovora o pristupanju.
Zato smo se dogovorili da 2027. godina bude ciljna godina za završetak pregovora o nacrtu ugovora. To je bio cilj kojem ćemo težiti i koji smo smatrali politički ostvarivim, imajući u vidu i dešavanja u Evropskoj uniji.
Naredni politički ciklus i izbori 2029. godine mogu znatno da promene situaciju. To je bio još jedan razlog za ovakav plan: završiti pregovore 2027. godine, a zatim ostaviti naredne dve godine za politički deo, odnosno ratifikaciju ugovora. Rekao bih da je to bilo politički opravdano.
Razumemo da postoji i politički deo, koji je takođe veoma težak, i da će ratifikacija zahtevati vreme. Ipak, i dalje se veoma nadamo da ćemo uspeti da se držimo tog plana.
Koliko smo sposobni da to ostvarimo? To je dobro pitanje i teško je proceniti koliko ćemo uspešno moći da održimo taj tempo. Nije tajna da smo poslednjih meseci, rekao bih otprilike tokom protekle godine, iz mnogo različitih razloga znatno usporili usvajanje zakona u Vrhovnoj radi.
Međutim, na poslednjoj sednici smo, na primer, veoma brzo izglasali sedam prilično važnih zakona. Nedeljama nismo uspevali da ih usvojimo, a onda smo ih izglasali za doslovno pet minuta. Možemo da ostvarimo rezultate kada moramo, da se tako izrazim.
Jedan od razloga zbog kojih insistiramo na roku do 2027. godine jeste to što nam je veoma važno da zadržimo podršku građana. Počeli smo da slušamo da nema roka, da niko ne može da nam kaže kada će se to dogoditi i da bi moglo da potraje veoma dugo. Imajući u vidu sadašnju situaciju u Ukrajini, mi nemamo toliko vremena.
SP: Da li ste zabrinuti da bi brzina sprovođenja reformi mogla da utiče na njihov kvalitet?
VH: U ovom procesu smo od 2014. godine, dakle, nismo krenuli od nule. Mnogo toga je sprovedeno u okviru Sporazuma o pridruživanju, više od 80 odsto, prema poslednjoj proceni. Zato su mnoge reforme već završene ili su u toku.
Da, to su veoma teške reforme. Dozvolite mi da na jednom primeru objasnim zašto su nam rokovi toliko važni: reč je o reformi poljoprivrede i zakonima koje treba da usvojimo kako bismo ispunili evropske standarde.
Kada razgovaramo s privrednicima koji će snositi troškove usklađivanja s tim zakonima, oni su veoma zabrinuti zbog toga što nema roka, nema obećanja u vezi s članstvom ili pristupom jedinstvenom tržištu i tako dalje.
Na primer, mnogi naši veliki poljoprivredni proizvođači, uključujući proizvođače žitarica, prodaju svoje proizvode na drugim tržištima, u Africi i Aziji. Kada primene evropske propise, njihovi proizvodi možda će biti kvalitetniji, ali mogu postati manje konkurentni na tim tržištima.
Za njih je datum kada će zaista dobiti pristup tržištu pitanje opstanka njihovog poslovanja. Politički argumenti poput „nikome nikada nije obećan rok“ kod njih ne prolaze.
Imaju veoma snažan lobi. Imaju ljude koji će učiniti sve što je potrebno kako bi obezbedili veću izvesnost u vezi s ovim procesom ili koji će izračunati troškove usklađivanja i tražiti neki oblik nadoknade ili pomoći. U suprotnom, mogu da blokiraju proces. Insistiraće na tome da se ta pravila primenjuju tek kada budu imali veću izvesnost.
Zato smo izloženi velikom pritisku unutar zemlje da obezbedimo veću izvesnost i to prenosimo svojim partnerima.
SP: Pomenuli ste da Ukrajina nije krenula od nule. Jedna od oblasti za koju su nam mnogi u Kijevu rekli da je ostvaren najveći napredak je borba protiv korupcije. U julu prošle godine, na inicijativu Veša partije ukrajinski parlament usvojio je zakon kojim su antikorupcijske institucije NABU i SAPO stavljene pod kontrolu generalnog tužioca, što je izazvalo masovne proteste i kritike EU, nakon čega im je novim zakonom vraćena nezavisnost. Zbog čega ste se zalagali za da izmene zakona koji su u praksi davali dobre rezultate? Da li mislite da je to bila greška?
VH: To nije bila greška. Ne glasate greškom. Glasate zato što verujete da je to ispravno.
Ako mislite na zakone koji su usvojeni, a zatim vraćeni na prethodno stanje u julu 2025. godine, okolnosti su tada bile drugačije.
Postojale su optužbe protiv zvaničnika i tela za borbu protiv korupcije zbog nepropisnog postupanja s dokazima, moguće saradnje ili veza s Rusijom i različitih proceduralnih propusta u predmetima na kojima su radili.
Upravo smo bili imenovali novog generalnog tužioca, koji je obećao da će nastaviti reforme u oblasti borbe protiv korupcije. Sve to zajedno posmatrano je kao način da se uspostavi nova ravnoteža u sistemu antikorupcijskih tela.
Mnogi su smatrali da njihovo delovanje postaje pomalo previše političko, ako mogu tako da kažem. Da se manje bave sprovođenjem zakona, a više uticanjem na politički proces u zemlji.
U tim okolnostima to nije bila greška. Bio je to pokušaj da se, kako smo mi to videli, ponovo uspostavi ravnoteža u sistemu.
Ispostavilo se da mnoge optužbe protiv antikorupcijskih tela nisu bile potkrepljene. Na primer, nije bilo dokaza, odnosno čvrstih dokaza, o saradnji s Rusijom. Utvrđeni su neki propusti i na tim predmetima se radi.
Međutim, priznajemo da to, politički gledano, tada nije bio pravi potez. Dokaz da smo to prepoznali jeste naše glasanje za vraćanje odredaba koje su bile izmenjene.
Iskreno, ni danas situacija nije savršena kada je reč o saradnji – ili nedostatku saradnje – između različitih organa za sprovođenje zakona u borbi protiv korupcije. U najmanju ruku, i dalje je potrebno uspostaviti bolju ravnotežu i unaprediti sistem.
U kom obliku? Kako to uraditi bolje? O tome stalno razgovaramo s partnerima. Ti razgovori su veoma teški, jer se mnogo toga što se od nas traži doživljava kao previše političko, umesto kao nešto što je usmereno na sprovođenje zakona i borbu protiv korupcije.
Ti teški razgovori se nastavljaju. Razumemo koliko je ovo pitanje osetljivo.
SP: U toku je proces revizije politike proširenja, a na stolu su različite inicijative kao što su postepena integracija i fazno pristupanje. Imamo predloge koji su došli i od najvećih država članica, poput Nemačke i Francuske. Kako Ukrajina gleda na njih?
VH: Naš stav je veoma jednostavan: dobrodošlo je sve što nas približava punopravnom članstvu.
Kako god to nazvali, fazno pristupanje ili nekako drugačije, sve što nam pomaže da postanemo punopravna članica, naravno, u interesu je i nas i Evropske unije.
Ne bismo želeli da postanemo taoci unutrašnjih reformi Evropske unije. Drugim rečima, želimo da izbegnemo balkansku zamku. Jedan od razloga zbog kojih su pregovori toliko dugo trajali bio je nedostatak političke volje, ali nije postojalo ni jasno razumevanje toga kako bi proširena Evropska unija funkcionisala, imajući u vidu postojeće teškoće u donošenju odluka, radu institucija i tako dalje.
Dakle, da, Evropskoj uniji je potrebna reforma. Ali njena unutrašnja reforma ne bi smela da bude razlog za zaustavljanje procesa pristupanja. Zato veoma pažljivo slušamo i pratimo predloge koji su izneti.
Predlog kancelara Merca bio je veoma zanimljiv. Problem je bio u tome što nije bio dovoljno jasan da bismo mogli valjano da ga procenimo.
Počevši od terminologije, iz nekog razloga nazvan „pridruženo članstvo“.
Sporazum o pridruživanju imamo već više od deset godina. Šta „pridruživanje“ znači u ovom kontekstu? Neki oblik „pridruživanja plus jedan“? Ta nejasnoća i nedostatak detalja izazvali su nesporazume.
Međutim, naknadno smo veoma jasno preneli svoj stav. I sam predsednik Zelenski rekao je da, naravno, razumemo da je to proces zasnovan na zaslugama.
Moramo da uradimo svoj deo posla. Ali se nadamo i boljem pristupu jedinstvenom tržištu, boljem pristupu sredstvima koja Evropska unija obezbeđuje zemljama kandidatima i nekom obliku učešća u radu evropskih institucija koji bi nam pomogao da bolje razumemo kako one funkcionišu.
Sve to bilo bi veoma dobrodošlo i Ukrajina bi to prihvatila sa zahvalnošću.
SP: Dolazimo iz Srbije, jedine zemlje iz našeg regiona koja nije uvela sankcije Rusiji. Kako se na to gleda u Ukrajini?
VH: U situaciji u kojoj se nalazimo, u ratu s Rusijom, imamo veoma osetljiv zadatak da uravnotežimo odnose s različitim zemljama.
Ukrajina je usklađena sa spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije. Zapravo, to je poglavlje u kojem imamo najviši stepen usklađenosti. Međutim, zbog rata postoje određene razlike u načinu na koji oblikujemo svoje politike i političke stavove.
Naravno, za nas je veoma ozbiljno pitanje kada neka zemlja podržava Rusiju ili nije dovoljno kritična prema njoj. Zato smo svim svojim partnerima jasno stavili do znanja da Rusija ovde čini zločine. Čak ni ravnodušnost prema tim zločinima nije nešto što bismo želeli da vidimo.
Međutim, tokom nedavne posete predsednika Zelenskog Srbiji čuli smo da postoji saglasnost o nekim pitanjima, da neslaganja o drugim pitanjima i dalje postoje i da postoji razumevanje da ćemo pokušati da sarađujemo uprkos tim neslaganjima.
Tu posetu smatramo veoma važnom za razjašnjavanje naših stavova i bolje razumevanje razloga zbog kojih Srbija zastupa određene pozicije.
Pružićemo pomoć tamo gde je potrebna, na primer dostavljanjem dodatnih dokaza koji su relevantni za uvođenje sankcija određenim ruskim kompanijama. One se veoma često kriju iza različitih izgovora i izuzeća. Možda bi dodatni dokazi o tome kako te kompanije manipulišu sistemom i čime trguju pomogli Srbiji da promeni stav prema režimu sankcija.
Zato je ovaj dijalog toliko važan.
SP: Kako se uopšte gleda na namere srpskog predsednika kada je reč o odnosu sa Ukrajinom? U Srbiji postoji percepcija da je poslednja poseta imala za cilj poboljšanje reputacije vlasti među zemljama EU.
VH: Mislim da je to bio iskren pokušaj da se objasni zašto Srbija prema Rusiji vodi politiku kakvu vodi.
Razumemo istorijske razloge i politički kontekst u Srbiji. Ali bez ove komunikacije, bez razgovora o tim pitanjima i, kao što sam rekao, bez dodatnih dokaza, bilo bi teško da potkrepimo svoje argumente.
Upravo to pokušavamo da uradimo, ne samo u Srbiji već i u mnogim drugim zemljama čiji se stavovi, nažalost, razlikuju od stavova većine naših partnera – na primer, o sankcijama Rusiji ili o tome kako se kvalifikuje ruska agresija.
