U trenutku plišanog razvoda Srbije i Crne Gore pre tačno dvadeset godina, mnogi u Briselu i Beogradu očekivali su da će upravo Srbija biti ta koja napreduje brže ka EU — zbog svoje veličine, administrativnog kapaciteta i političkog značaja.
Dve decenije kasnije, Podgorica je nadomak cilja, dok Beograd prvi put rizikuje da evropski proces ne bude samo usporen — već suštinski zamrznut.
Evropska unija bila je jedan od glavnih političkih arhitekata poslednje inkarnacije zajedničke države Srbije i Crne Gore — najpre kroz posredovanje u stvaranju državne zajednice 2003. godine, a potom i kroz formulisanje uslova za referendum o njenom razlazu.
Tadašnji evropski zvaničnici, pre svega šef diplomatije EU Havijer Solana, u početku su bili bliži poziciji srpskog rukovodstva koje je želelo opstanak zajedničke države, nego težnjama Mila Đukanovića ka nezavisnosti. Brisel je pokušavao da kupi vreme, strahujući da bi prerana nezavisnost Crne Gore mogla dodatno da destabilizuje region, Srbiju i zakomplikuje predstojeće pregovore o statusu Kosova.
Ali, državna zajednica od početka je više ličila na privremeni aranžman nego na funkcionalnu državu. Sporovi Beograda i Podgorice oko nadležnosti i tumačenja Ustavne povelje praktično su blokirali obe strane u prvim koracima ka EU. Brisel je čak patentirao model „dvostrukog koloseka“, dižući ruke od usklađivanja tržišta Srbije i Crne Gore.
Evropska administracija ubrzo je zaključila da takva konstrukcija ne vodi nikuda. Podgorica je želela da pokaže da zajednička država jednostavno ne funkcioniše — i u tome je uspela.
Pod dogovorenim uslovima, uključujući prag od 55 odsto, uz saglasnost Brisela, građani Crne Gore su na referendumu izabrali nezavisnost, što je Beograd odmah prihvatio.
Tog maja 2006. obe strane govorile su o Evropi kao zajedničkom cilju, ali je startna prednost, barem formalno, bila na strani Beograda. Srbija kao naslednica zajednice nije morala da čeka međunarodno priznanje da bi nastavila pregovore sa EU. „Očekivanja u Crnoj Gori da će u EU stići brže samostalno nego u zajednici su pogrešna računica“, poručivao je tada Havijer Solana.
Ipak, dogodilo se upravo suprotno.
Do gotovo svakog narednog koraka u procesu pristupanja Crna Gora dolazila je brže od Srbije. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Podgorica je potpisala 2007. godine, Beograd 2008. Status kandidata Crna Gora je dobila 2010, a Srbija 2012. Prva pregovaračka poglavlja Crna Gora otvorila je 2012, dok je Srbija do toga stigla tri godine kasnije.
Čitavih pet godina nakon razvoda sa Crnom Gorom, evropski napredak Srbije bio je talac nedovršene saradnje sa Haškim tribunalom, koja je faktički okončana tek hapšenjem Ratka Mladića u maju 2011. godine.
Već posle odvajanja Crne Gore, vlada tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice zauzela je tvrđi kurs prema Briselu, a nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova praktično napustila dotadašnju proevropsku politiku.
Istovremeno, Srbija krajem 2007. proglašava vojnu neutralnost, odustajući i formalno od mogućnosti članstva u NATO savezu, kojem su se tokom naredne decenije priključile gotovo sve zemlje regiona, uključujući i Crnu Goru.
Za razliku od Podgorice, srpski evropski put od početka je opterećen stalnom tenzijom između „evropske orijentacije“ i „nacionalnog interesa“. Proglašenje nezavisnosti Kosova dodatno je gurnulo Beograd u još dublju stratešku ambivalentnost prema Briselu. Dilema „EU ili Kosovo“ za mnoge ni danas nije rešena. Posle saradnje sa Haškim tribunalom, Kosovo postaje ključni blokirajući faktor na evropskom putu Srbije.
Ipak, dolaskom Srpske napredne stranke na vlast, Srbija potpisuje Briselski sporazum 2013. godine. Beograd pristaje na integraciju severa Kosova u pravni sistem Prištine, u zamenu za formiranje Zajednice srpskih opština. Zauzvrat, Srbija dobija zeleno svetlo za početak pregovora o članstvu.
Tokom narednih godina i Srbija i Crna Gora otvaraju pregovaračka poglavlja i ostaju praktično jedine zemlje kandidati koje ostvaruju kakav-takav napredak ka EU. Ali upravo u tom periodu Evropska unija prolazi kroz period unutrašnjih kriza — finansijske, migrantske, a zatim i kroz Bregzit. Države članice nisu spremne za ozbiljan razgovor o proširenju.
Evropska komisija je 2018. godine u dokumentu „Strategija proširenja“ označila Srbiju i Crnu Goru kao „predvodnike“ procesa i čak predložila scenario za članstvo do 2025. godine. Međutim, države članice potopile su plan bez ozbiljnog razmatranja.
U godinama nakon toga — sve do danas — Srbija ulazi u novu fazu u kojoj ključna prepreka više nije Kosovo, već stanje vladavine prava, medija i demokratije. Sve više evropskih država ocenjuje da Srbija nazaduje u ovim oblastima, dok pregovori praktično stagniraju. Istovremeno, u Srbiji jača anti-evropski narativ među državnim zvaničnicima i vodećim medijima, dok se zemlja sve više okreće alternativnim partnerima i autoritarnim režimima poput Kine i Rusije.
Rat u Ukrajini dodatno je zakomplikovao poziciju Srbije. Odbijanje Beograda da se uskladi sa politikom EU prema Rusiji postalo je nova nepremostiva prepreka. U očima dobrog dela EU, Srbija više ne deluje kao zemlja koja deli iste strateške prioritete sa klubom kojem tvrdi da želi da pristupi.
U kombinaciji sa drugim problemima, rezultat je blokada pregovora o članstvu, koja traje već četiri i po godine. U najnovijoj fazi Beogradu preti i zamrzavanje 1,6 milijardi evra iz evropskog Plana rasta zbog spornih pravosudnih zakona, dok su pod lupom i izborno i medijsko zakonodavstvo.
Politička procena Mila Đukanovića od pre dvadeset godina pokazala se kao tačna. Daleko manje opterećena nasleđem devedesetih, bez otvorenih teritorijalnih pitanja i ozbiljnih sporova sa susedima, Crna Gora bila je u stanju da se kreće brže od „drugog oka u glavi“. Tome je doprineo i znatno jasniji spoljnopolitički kurs ka EU i NATO-u.
Istina, sam Đukanovićev režim, kritikovan zbog autoritarnosti, korupcije i produbljivanja identitetskih podela, vremenom je postao jedna od glavnih prepreka za napredak Podgorice ka Briselu.
Ipak, Crna Gora je uspela da sprovede mirnu smenu vlasti i okupi novu vladajuću koaliciju koja je ubrzala pregovore sa EU. U trenutku kada je proširenje ponovo postalo geopolitički važno za Brisel, Podgorica se nametnula kao najspremniji kandidat.
Rad na pristupnom ugovoru već je počeo. To i dalje nije garancija članstva, ali ako geopolitika ponovo otvori vrata Evropske unije za nove članice, izvesno je da će Crna Gora biti među prvima koje će kroz njih proći.
Crnogorsko društvo pokazalo je veću sposobnost da trezvenije gleda i u prošlost i u budućnost. Konsenzus o EU, iako lomljiv i podložan uticaju Beograda, i dalje je znatno snažniji nego u Srbiji.
Za to vreme, sadašnja politika Beograda počiva na pretpostavci da novog proširenja u dogledno vreme neće biti. Predsednik Srbije sve otvorenije signalizira da možda nije ni zainteresovan za punopravno članstvo, jer EU „nikada neće moći da se dogovori“ o novim prijemima, pa nudi alternativne aranžmane poput pristupa Šengenu ili jedinstvenom tržištu bez formalnog članstva.
U isto vreme, građani Srbije danas su ubedljivo najveći evroskeptici u regionu — podrška članstvu pala je na svega 38 odsto. Nedavno istraživanje Eurobarometra pokazalo je čak da je podrška ulasku Srbije u EU veća u Hrvatskoj nego u samoj Srbiji.
Bilans prethodnih dvadeset godina zato svakako govori o uspešnosti crnogorske putanje ka Briselu — ali možda još više o dubini evropske (dez)orijentacije Srbije.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
