Odlikovanja u Srbiji se lako dodeljuju. Uz kamere, svečanu salu, velike reči o časti, državi i službi narodu. Mnogo teže se, izgleda, postavlja pitanje šta se dešava kada nosilac odlikovanja više ne predstavlja ono zbog čega je odlikovan.
Posebno je teško postaviti ovo pitanje jer su odlikovanja poslednjih godina gotovo potpuno izgubila svoj smisao. Predsednik Republike ih je delio šakom i kapom: zaslužnima i podobnima, domaćima i strancima, ljudima sa nespornim biografijama, ali i onima čije bi biografije morale da budu predmet ozbiljne provere pre nego što im se na rever okači državno priznanje.
Odlikovanja su dobijali oni koji su „nešto završili“ za državu, oni koji su bili politički korisni u pravom trenutku, pa čak i institucije za koje se kasnije moglo postaviti pitanje da li uopšte postoje u obliku u kojem ih država svečano nagrađuje. Kada se odlikovanje pretvori u sredstvo političke zahvalnosti, a čast u produžetak kabinetske evidencije zasluga, onda više nije problem samo ko je odlikovan. Problem je da li odlikovanje još uopšte nešto znači.
Zato je slučaj Veselina Milića važan. Ne samo zbog njega, već zbog institucija koje su ga odlikovale.
Milić, bivši načelnik Policijske uprave za grad Beograd, uhapšen je i određen mu je pritvor zbog sumnje za neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca i pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Naravno, on je osumnjičen, ne osuđen. Pretpostavka nevinosti mora da važi za svakoga, pa i za one koji su godinama bili deo sistema moći.
Ali odlikovanje nije sudska presuda. Ono nije krivična sankcija, niti je njegovo oduzimanje zamena za postupak pred sudom. Odlikovanje je javno priznanje časti, hrabrosti i dostojnosti. Upravo zato (nadležne) institucije moraju da odgovorie na pitanje da li neko ko se nalazi pod ovako ozbiljnim sumnjama može i dalje da bude nosilac priznanja koja simbolizuju najviše vrednosti službe i države.
Veselin Milić je 2021. godine odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić. Zakon o odlikovanjima Republike Srbije jasno propisuje da se odlikovanje može oduzeti ako odlikovano lice postupa suprotno javnom poretku i moralu, ili iz drugih razloga koji ga čine nedostojnim položaja nosioca odlikovanja. Isti zakon propisuje da predsednik Republike ukazom oduzima odlikovanje, a da to može učiniti i samoinicijativno.
Dakle, pravni osnov postoji. Pitanje je samo da li postoji politička volja da se on primeni.
Ovo je možda i najvažniji deo slučaja. Srbija sada ima priliku da pokaže da institut oduzimanja odlikovanja nije obavezni red u tekstu zakona, nego stvarna praksa. Da odlikovanje nije poklon koji država jednom uruči, pa se posle pravi da ne vidi šta se dogodilo sa njenim nosiocem.
Posebno je važno i pitanje priznanja koje je Milić dobio od Ministarstva unutrašnjih poslova. Prema dostupnim informacijama, dodeljena mu je i Zvezda Jakova Nenadovića, najviše priznanje MUP-a. Pravilnik o nagradama i priznanjima MUP-a, međutim, ne propisuje jasno postupak oduzimanja tog priznanja. To ne može biti izgovor. Naprotiv, to je dodatni razlog da ministar unutrašnjih poslova odmah pokrene preispitivanje ovog slučaja i predloži izmene pravilnika kako bi se ovakva priznanja mogla oduzimati kada za to postoje jasni razlozi.
Jer priznanje koje se ne može oduzeti, ma šta se kasnije dogodilo, prestaje da bude priznanje. Ono postaje administrativni suvenir.
Zato predsednik Republike treba da pokrene postupak za oduzimanje Zlatne medalje za hrabrost Veselinu Miliću. Ministar unutrašnjih poslova treba da preispita dodelu Zvezde Jakova Nenadovića i obezbedi pravni mehanizam za njeno oduzimanje. Ne zbog pritiska na sud. Ne zbog dnevne politike. Već zato što odlikovanja moraju nešto i da znače.
Ako država ume da nagradi hrabrost, mora da ume i da zaštiti smisao te nagrade. Ako zakon predviđa oduzimanje odlikovanja, onda je upravo ovaj slučaj test da li se ta odredba zaista primenjuje ili postoji samo zato da bi zakonski tekst izgledao uredno.
Odlikovanje je znak časti. A čast, ako išta znači, mora podrazumevati i odgovornost.
