Uoči posete američkog predsednika Kini, prve od 2017. godine, u međunarodnoj javnosti su se izdvojila dva dominantna tumačenja.
Prema jednom, poseta je najavljivana kao istorijska, gotovo prelomna tačka u odnosima dve najveće svetske sile. Takav ton podsticao je i sam američki predsednik, predstavljajući susret kao mogući početak nove faze u odnosima Vašingtona i Pekinga.
Prema drugom tumačenju, poseta je mogla da bude samo sa značajnim, ali isključivo simboličkim efektom i da neće imati snagu da suštinski promeni odnose koji su već godinama oblikovani dubokim nepoverenjem i tenzijama između dve strane.
Ipak, upravo između ova dva tumačenja nalazi se najvažniji zaključak. Poseta nije pokazala da su Vašington i Peking rešili svoja ključna neslaganja. Nisu.
Ono što samit jeste uradio, jeste da je ukazao na to da su obe strane su otvorenije nego ranije prihvatile da je njihov odnos strukturno rivalski, a istovremeno pokušale da postave mehanizme koji bi sprečili da ta konkurencija preraste u direktnu konfrontaciju.
Kontekst posete dodatno je pojačao njen značaj. Pitanje Tajvana, zategnuti ekonomski odnosi, carine i skoro decenijski trgovinski rat ostali su u središtu kinesko-američke agende.
Ali razgovori nisu mogli biti svedeni samo na bilateralne sporove. Geopolitika, posebno kriza na Bliskom istoku, krhki prekid vatre u sukobu u kojem učestvuju Iran i Sjedinjene Američke Države (SAD), kao i šira energetska i bezbednosna nestabilnost, učinili su ovaj susret važnijim od još jedne epizode u istoriji kinesko-američkog rivalstva.
Kina je želela da osigura svoju poziciju – Tramp želi dogovor
Najvažniji signal došao je iz Pekinga. Kineska strana pokušala je da posetu predstavi kao početak „konstruktivnog kinesko-američkog odnosa strateške stabilnosti”, odnosno kao okvir koji bi trebalo da pruži strateško usmerenje za naredne godine. Ministar spoljnih poslova Kine, Vang Ji, je otišao i korak dalje, opisujući ovaj okvir kao politički konsenzus dvojice lidera.
Važno je, međutim, biti precizan: ovo je bila kineska interpretacija rezultata samita, te da se u izveštajima koje je objavila američka strana pozicija u određenoj meri razlikuje.
Kineska strategija ima prepoznatljivu logiku. Peking nastoji da institucionalizuje svoju poziciju, iskoristi momenat da pošalje jasnu poruku da je spreman za razgovor, ali da njegova pozicija nije vezana isključivo za razgovore sa Trampom i njegov mandat. Za Kinu, svaka buduća američka politika i administracija usmerena na ograničavanje kineskog industrijskog rasta, tehnološkog razvoja ili vojne pozicije u Indo-Pacifiku može biti predstavljena kao ugrožavanje pozicije.
Ova pozicija se može definisati kao takva da Peking ne negira konkurenciju sa SAD. Naprotiv, on pokušava da odredi uslove pod kojima će se ta takmičenje odvijati i da te uslove postavi na način koji mu odgovara.
To je ključna razlika između kineskog i američkog pristupa poseti. Kina posetu vidi kao priliku da odredi sopstveni status ravnopravne sile i da strateško rivalstvo smesti u okvir koji ograničava budući američki manevarski prostor.
Donald Tramp, sa druge strane, nastupio je sa svojom logikom biznismena. Za njega, definisanje odnosa sa drugim državama, uključujući i velike sile, često počinje i završava se pitanjem mogućnosti postizanja sporazuma, investicija i ekonomskih rezultata.
Poseta je zato sa američke strane bila pažljivo postavljena kao pokušaj da se napravi iskorak u odnosima, uz prisustvo više od dvadeset predstavnika vodećih američkih kompanija. Upravo zato američka strana nije nastojala da predstavi susret kao postavljanje temelja novog globalnog poretka, već kao niz potencijalnih dogovora koji mogu biti prevedeni u konkretan benefit – postavljajući Ameriku na prvo mesto.
Ova dva pristupa, kineski strukturni i američki transakcijski, nisu nužno nespojivi, ali vode ka različitim očekivanjima o tome šta je poseta zapravo postigla.
Problem Tajvana
Tajvan je ostao najosetljivije bezbednosno i političko pitanje. Za Peking, Tajvan nije jedna od tema u bilateralnom odnosu, već crvena linija koja se ne sme preći. Takođe, odnos prema pitanju Tajvana je jasan pokazatelj američke spremnosti da poštuje kineske „ključne interese”. Vang Ji ga je označio kao jednu od centralnih tema razgovora.
Sa američke strane, zvaničnici su isticali da su ponovili postojeću poziciju, dok je Tramp izbegao direktan odgovor na pitanje da li bi SAD branile Tajvan, naglašavajući da je to sukob koji bi voleo da izbegne, pozivajući Tajvan i Kinu da ,,iskuliraju’’.
Upravo na Tajvanu se najjasnije vidi ograničenost novog jezika strateške stabilnosti. Dve strane mogu prihvatiti potrebu da izbegnu direktan sukob, ali to ne znači da imaju zajedničko razumevanje crvenih linija.
Za Kinu, stabilnost podrazumeva apsolutno američko nemešanje i rešavanje pitanja Tajvana u skladu sa jasno definisanom pozicijom Pekinga. Za SAD i njihove partnere, stabilnost podrazumeva odvraćanje bilo kakve vrste kineskog pokušaja (re)integracije Tajvana.
Između ta dva razumevanja postoji prostor za upravljanje krizama, ali ne i za stvarno razrešenje spora. Odnosno, ukoliko postoji tačka sporenja u kome je rizik da tenzije između dve strane u budućnosti eskaliraju, to jeste pitanje Tajvana koje je ključno za strateško definisanje pozicije u Indo-pacifiku za obe strane.
Iako je neupitno bilo tema samita, ovo pitanje apsolutno nije rešeno, niti će biti u skorije vreme.
Ključna tačka razgovora – trgovina
Zbog različitih stavova po određenim geopolitičkim i bezbednosnim pitanjima, trgovinska dimenzija posete bila je ona u kojoj je postojalo najviše šanse za postizanje sporazuma i pronalaženje konsenzusa između dve strane. Ono što se očekivalo i prilikom najave sastanka, američka strana naglašavala je konkretne oblasti u kojima je neophodno postići sporazume, kao i potencijalne sporazume.
Neke od oblasti koje su bile deo pregovora i dogovora jesu sektor poljoprivrede i obavezivanje Kine da će u određenim količinama kupovati definisane proizvode, zatim kupovina aviona i razmatranje kineske pozicije po pitanju pristupa tržištu retkih minerala.
Kineska strana potvrdila je osnivanje novih trgovinskih i investicionih odbora, ali je mnoge detalje ostavila u domenu daljih konsultacija. Tramp je tvrdio da carine nisu bile tema razgovora, dok je Vang Ji saopštio da radni timovi razgovaraju upravo o recipročnom smanjenju carina.
Razlika u tretiranju pitanja trgovine ukazuje na suštinske razlike u pristupu kineske i američke strane ovom samitu.
Tramp nastoji da posetu predstavi kroz ekonomske dogovore i potencijalne dobitke koji se mogu predstaviti kao „pobeda“ domaćoj publici u Americi.
Kina daje prednost procesu, okviru i dugoročnom pozicioniranju. Za Peking, važnije je uspostaviti strukturu odnosa u kojoj Kina deluje kao nezaobilazan partner, nego odmah potvrditi svaki pojedinačni komercijalni aranžman.
Zbog toga se može govoriti o dva različita samita. Jedan je američki, usmeren ka trgovinskim sporazumima i politički upotrebljivim i konkretnim brojkama. Drugi je kineski, usmeren ka procesu pozicioniranja Kine na globalnom tržištu i definisanju budućnosti odnosa.
Oba su realna, ali problem je što su takođe i potencijalno konfrontirajuća. Nijedan pristup sam po sebi ne osigurava dugoročnu održivost. Iako se može reći da su obe strane u trgovinskim pregovorima dobile šta su želele, odnosno ostvarile pobedu, u isto vreme ove pobede mogu biti razlog za sukob na duži vremenski period.
Geopolitika kao nužda
Samit je bio planiran da se održi u martu i odložen je za maj mesec upravo zbog pitanja geopolitike. Takođe, sam samit je bio dogovoren i najavljen još krajem 2025. godine, kada su dva lidera imala priliku da se sretnu u Južnoj Koreji.
Međutim, kako su SAD ušle u otvoreni sukob ne sa jednim, nego dva pouzdana partnera Pekinga, pored pitanja trgovine koja su se definisala kao prioritetna, pitanje geopolitike nije moglo da se ne nađe na agendi. Pre svega, fokusirajući se na pitanje Irana i potencijalnu ulogu Kine u facilitiranju razgovora o završetku sukoba.
Tako je barem izgledalo u najavi. U praksi, Iransko pitanje pokazalo je i potencijal i granice kinesko-američke koordinacije. Pomenuta potencijalna uloga Pekinga kao facilitatora zasnovana je na očekivanju da Kina iskoristi svoj uticaj na Teheran, posebno imajući u vidu značaj iranske nafte za kinesku energetsku bezbednost.
Međutim, kineska pozicija bila je znatno šire i opreznije određena. Peking svakako ne želi da bude akter koji deluje po američkom nahođenju, niti kao sila koja preuzima deo američke bezbednosne agende na Bliskom istoku. Kina jeste podržala cilj stabilizacije, ponovno otvaranje Ormuskog moreuza i izbegavanje nuklearne eskalacije, ali je odbila logiku pritiska kao osnovni instrument rešavanja krize. Umesto toga, naglasila je potrebu za deeskalacijom, prekidom sukoba i direktnim pregovorima.
Za Peking, Iran nije samo regionalna kriza, već primer problema koji nastaje u međunarodnom sistemu u kojem jedna sila ima ulogu hegemona i sposobnost da definiše pravila, imenuje pretnje, uvodi sankcije i igra ulogu svetskog policajca.
Kina sve otvorenije zastupa ideju da se sistem upravljanja međunarodnim odnosima mora suštinski promeniti, tako da nijedan akter nema ulogu hegemona. U kineskom čitanju, SAD su decenijama imale upravo takvu poziciju, ne samo kao najmoćnija država, već kao sila koja pretenduje da određuje okvir globalne politike.
Zato se slučaj Irana uklapa u širi kineski narativ o potrebi za multipolarnim poretkom. Peking ne želi svet u kojem američka moć nestaje, ali želi svet u kojem se ona ograničava. To je suština kineskog pozivanja na izbegavanje „Tukididove zamke”.
Kina poručuje da njen uspon ne mora nužno voditi u sukob sa SAD, ali pod uslovom da Vašington prihvati da više ne može samostalno da uređuje međunarodni sistem. Drugim rečima, izbegavanje konflikta ne zavisi samo od spremnosti da se prihvati nova uloga Kine u globalnom poretku, već i da SAD budu spremne da prihvate relativni pad sopstvene hegemonije.
Interesi Vašingtona i Pekinga se delimično preklapaju u slučaju Irana. Nijednoj strani ne odgovara zatvaranje Ormuskog moreuza, energetski šok ili potencijalna nuklearna eskalacija.
Ali preklapanje interesa nije isto što i zajednička strategija. SAD žele kineski pritisak na Teheran. Kina želi deeskalaciju bez preuzimanja američke agende. Takva pozicija može da se okarakteriše kao koordinacija iz nužde unutar sveta u kojem Peking sve jasnije traži kraj hegemonog upravljanja globalnim krizama.
Nema novog poretka (još uvek)
Trampova poseta Pekingu nije redefinisala globalni poredak u smislu formalnog dogovora ili novog sistema pravila. Nije proizvela novu arhitekturu međunarodnih odnosa, niti je označila kraj američke moći.
Ali jeste učinila nešto preciznije i možda dugoročnije, a to je da je pokazala da su obe strane prešle sa pitanja „da li se takmičimo” na pitanje „kako da takmičenje ne postane katastrofa”.
Svet koji se nazire nije američki unipolarni trenutak iz devedesetih, ni stabilan multilateralni sistem zasnovan na pravilima, ni potpuno formirani kinesko-američki bipolarni poredak.
To je svet u kojem Kina zahteva da bude tretirana kao ravnopravan centar moći, SAD pokušavaju da očuvaju prednost, a ostatak međunarodne zajednice sve češće mora da funkcioniše u prostoru između njihovog nadmetanja i njihove prinudne međuzavisnosti.
