Krug je zatvoren. Pošto je predsednik zarobio svetovnu vlast, isto je učinio i patrijarh sa duhovnom, pa u Srbiji istine i pravde nema ni na zemlji ni na nebu.
To što je mitropolit žički Justin odlukom Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve razrešen episkopskog trona je poslednji u nizu poteza koji potvrđuje da je teologija spremna da se stavi u funkciju politike da bi država i crkva sinhronizovano dejstvovale čuvajući monopol svoje lukrativne vlasti.
Justin je optužen da je počinio brojne kanonske i druge crkvene prestupe u upravljanju svojom eparhijom, jednom od bogatijih u Srbiji, ali javnost je uverena da je smenjen zato što se usudio da u konaku manastira Studenica ugosti studente-šetače iz Novog Pazara, ne dozvoljavajući da noć provedu pod hladnim otvorenim nebom.
Nahranio je gladne, napojio žedne, odmorio umorne.
Bio je to plemenit, bogougodan hrišćanski i ljudski gest, ali i najava Justinovog progona jer je bio u oštroj suprotnosti sa stavovima patrijarha Porfirija o njegovog duhovnog mentora Irineja Bulovića, koji su studente označili kao protagoniste „Obojene revolucije“. Vladika kruševački David čak ih je percipirao kao „srpske ustaše“.
Tako je osnažena direktna veza Obilićevog venca i beogradske patrijaršije, a to znači da i svetovna i crkvena vlast treba da se pobrinu o čišćenju sopstvenih redova. Prvi o rektoru Vladanu Đokiću, drugi o vladiki Justinu koji je upozoravao da “moć nije data radi nasilja, nego radi služenja“. Totalitarizam na zemlji, totalitarizam na nebu.
Aleksandar Vučić pamti vremena kada su ga počivši mitropolit Amfilohije i patrijarh Irinej optuživali za „veleizdaju“ povodom Kosova, ali i način na koji je sa sebe brzo skinuo anateme: odrešio je državnu kesu i milionima evra punio kasu SPC dvora.
Predsednikova svetovna metodologija nije predstavljala neko iznenađenje u zemlji u kojoj je korupcija zahvatila maha. Razočarala je crkva, institucija koja je u surovim decenijama tranzicije uspela da dobije najveće poverenje društva.
SPC bi po definiciji trebalo da bude mesto sabornosti, hrišćanskog okupljanja i tolerancije. Crkveni pastiri čuvaju stado u kome su i bele i crne ovce. Tako bi, koliko razumem osnovnu crkvenu dogmu, trebalo da bude.
„Vi ste naša deca i mi ćemo uvek kad to zatreba braniti vas i vaše ideale i ciljeve“, poručivao je studentima u Minhenu arhiepiskop diseldorfski i nemački, Grigorije. „Da to svima koji treba to da čuju kažem: ko udari na vas, ne udara samo na ono najbolje u našem narodu, nego udara na samog Hrista, koji se uvek poistovećivao sa onima koje zovemo malima, prema kojima je učinjena nepravda i zlo…”
Pokazalo se da su Vučiću i Porfiriju draži “udari”. U zvanično sekularnoj zemlji u kojoj su država i crkva odvojeni, stvorena je simbioza svetovne i duhovne vlasti koja je isključivo kalkulantska: predsednik izdašno daje novac za podršku, patrijarh je spreman da ga primi. Spoj hijerarhija dve moći učinio je da se vlast otuđila od građana, a crkva od vernika.
Ne znači da je poraz potpun. Šest vladika je izdvojilo mišljenje i odbilo da učestvuje u glasanju: Joanikije, Teodosije, Ignatije, Grigorije, Maksim i Dimitrije. Sasvim svetovna borba za prevlast u krilu crkve se nastavlja.
Slučaj mitropolita Justina, jedinog episkopa iz Srbije koji je jasno stao uz studente, je oporo podsećanje da građani ove zemlje, od kojih se većina izjašnjavaju kao vernici, nemaju više kome da veruju. SPC, ili barem vrh crkve, se pretvorio u korporaciju kakva je SNS, ili barem njegov vrh.
Predsednik Vučić i patrijarh Porfirije trebalo bi da se sete mudre kineske poslovice: sečenje stopala da odgovaraju cipelama ne vodi nikuda.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
