Dobrodošli u simulaciju države zvanu Srbija, u kojoj odavno više ništa nije smešno. Već godinama građani Srbije žive u sistemu koji radi isključivo u interesu vladajuće klike. Ali, to nije ništa novo. Nije novitet ni nasilje na izborima, represija nad građanima, targetiranje od strane provladinih medija, odavno je sve prešlo crvene linije. Organizam nam više ne odbacuje ove pojave kao kakvo strano telo već sada zna i ume da odreaguje, jer je sve već dovoljno poznato.
Ali opet, iz ove dobro etablirane simulacije se teško izlazi, jer ovo više nije država već dobro uigrani sistem nasilja, ucena i batine koji se lažno predstavlja kao država. Ovo je jedna dobro poznata maskarada na kojoj su maske svih učesnika odavno spale. Smešno, zar ne?
Smešno je i kada Uglješa Mrdić kao kakav vitez i zaštitnik demokratskih institucija objavljuje predloge izmene pravosudnih zakona kojim, kako tvrdi spasava pravosuđe „oteto od države“ i vraća ga u ruke naroda. Simuliranje skidanja stega sa „zarobljenog pravosuđa“ ustvari doprinosi još većem zarobljavanju, učvršćivanju kontrole nad granom vlasti koja bi trebalo da bude nezavisna.
Iako smo navikli da vladajuća „elita“ ne mari ni za kakve demokratske principe, vladavinu prava – sve su to samo apstraktni pojmovi u srpskom društvu koji lebde kao kakve nedokučive pojave u svetu ideja – pitamo se zašto ovi zakoni baš sada, kada ova simulacija i dalje funkcioniše. Ili je možda počela da se kvari?
„Država to sam ja“ – čuvena krilatica Luja XIV postaje glavna deviza ove simulacije i svih inicijativa koje njeni stožeri pokreću. Sam je Mrdić rekao otvoreno ono što bi svaki drugi politički akter barem pokušao da uvije u diplomatski jezik – da su zakoni neophodni jer su „oni“ udarili na državu, počeli da hapse ministre, i jer su hteli da uhapse predsednika Vučića. Ta rečenica nije nikakva omaška već iskrena politička filozofija izrečena bez trunke zadrške, sistem vrednosti u kome institucije postoje da bi štitile vlast, a ne zakon.
Ovaj simulativni sistem pokazuje nam da prava nema, postoji samo predominantna vlast koja procedure navija tako da lakše vlada. Sistem se služi logikom da pravosuđe koje goni „naše“ ljude je oteto, a pravosuđe koje ih ne goni, to je prava nezavisnost. Toliki nivo beskrupuloznosti ne nastaje preko noći, on je rezultat sistema koji se toliko osilio da se više ne libi ni da kaže naglas šta radi, a to je uistinu smešno.
Smešno je i kada izlazak na glasanje postane čin građanske hrabrosti. Na lokalnim izborima 29. marta u deset opština odvijala se još jedna pažljivo uigrana simulacija izbornog procesa. Paralelni birački spiskovi, organizovano dovođenje birača, narušavanje tajnosti glasanja – sve već dobro dokumentovani, poznati, prijavljeni mehanizmi.
Međutim, ovoga puta simulacija je počela da zakazuje, pojavili su se novi, mladi akteri koji su znatno povećali kompetitivnost izbornog procesa, probudili apstinente i znatno okrznuli veličinu glasačkog tela vladajuće koalicije.
Srazmerno sa kompetitivnosti izbora raste i stepen nasilja na ulicama tokom izbornog dana. Nasilje nad građanima, posmatračima, novinarima podseća nas da mehanizmi ove simulacije ne prestaju sa radom tako lako. Ali, ipak se javlja velika i krucijalna prepreka – sada su građani spremni da se bore za očuvanje izborne volje i svakog glasa.
Smešno je i kada UKP upadne u Rektorat Univerziteta u Beogradu, jer Univerzitet i čitava akademska zajednica su jedini koji ne simuliraju ništa. Ne prave kompromise, ne spuštaju glavu već su godinama upravo ono što svaki univerzitet treba da bude – prostor za slobodnu misao, koja odbija da bude kontrolisana i instrumentalizovana. Neposlušni, dostojanstveni i principijalni su se našli na udaru represivnog aparata, dok sve to verno prati kamera Informera.
Smešno je, jer se ispred Rektorata okupilo hiljade ljudi koji su po ko zna koji put pokazali da su oni jedistveni akter koji ujedinjeno prkosi odmazdi.
Odmah pri objavi vesti o smrti studentkinje Filozofskog fakulteta, Informer je počeo sa onim što najbolje ume, a to je sve, samo ne novinarstvo. Fotografije tela, ime i lični podaci žrtve, zaključci pre istrage, targetiranje pre bilo kakvih dokaza. Sve suprotno od osnovnih principa, ne samo etičkih novinarskih kodeksa, već od elementarnog ljudskog dostojanstva. I sve to uživo, na kolegijumu Informera.
I ne. Uopšte nije smešno. Građani ove zemlje nemaju čemu da se smeju. Ono što imaju, i što niko nije uspeo da im oduzme, jeste svest o tome šta se zapravo događa.
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
