Postoji moj komentar za jedan medij od 14. marta 2025. godine, u kojem kažem da ne očekujem ništa dramatično od sutrašnjeg dana. Rekao sam da će to biti još jedan korak, ali ne odlučujući, u borbi novog studentskog pokreta, i da će najverovatnije podsećati na velike proteste koji su prethodno održani u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Ovo pominjem samo da ne bih ispao general posle bitke.
Naravno, postojale su šanse da se na najvećem protestu u istoriji savremene Srbije desi nešto nepredviđeno, incident koji bi pokrenuo talas nasilja i odveo događaje u nepoznatom pravcu. To se zamalo i desilo kada je, oko 19 časova, protiv demonstranata u Ulici kralja Milana upotrebljena neidentifikovana naprava.
Da je nastao haos u kojem bi snage bezbednosti dobile naređenje da reaguju, možda bi deo njih oklevao, i to bi primoralo režim da pregovara. Ali isto tako je bilo moguće da bi njihova reakcija bila sasvim dovoljna da odbije demonstrante, od kojih veliki deo nije bio spreman na avanturizam (što se, u malo manjem obimu, videlo nakon protesta 28. juna). Iz tih događaja bi vlast onda izašla ohrabrenija i jača, a studentski pokret i njegove pristalice mnogo više demoralisani i delegitimisani nego što je bio slučaj.
Ništa od toga se, međutim, nije desilo, i to je uvek bio najverovatniji ishod. On je nastupio zbog dva faktora: „filozofije“ i strukture studentskog pokreta. Studentski pokret je, posebno tada, bio posvećen širenju solidarnosti, ljubavi i pozitivne energije. Bilo je jako teško zamisliti da bi mladi ljudi, od kojih se većina tek tad politički i društveno osvestila, zapravo pozvali hiljade ljudi na ulicama da urade nešto vrlo rizično, i preuzeli na sebe odgovornost za to.
Još važniji faktor bila je decentralizovana priroda studentskog pokreta i nedostatak nekakve „vlade u senci“ koja bi i teorijski mogla da preuzme poluge vlasti i uzme u zaštitu one koji bi prešli na drugu stranu. Rezultat toga je bio da i eventualni delovi režima koji su hteli da pregovaraju – ako je takvih uopšte bilo – nisu znali tačno sa kime mogu da pričaju.
Studentski pokret uoči 15. marta nikada nije rekao da će taj događaj biti bilo šta sem okupljanje zarad podrške zahtevima, kakva su se već održala u drugim univerzitetskim gradovima. U retrospektivi, nije bilo naznaka da je postojao neki tajni plan za obaranje vlasti tog dana. Mnogi ljudi su, ipak, u želji da vide razrešenje političke situacije, učitali ovo očekivanje u poziv studenata i ponadali se da skriveni plan postoji.
Međutim, samo ustrojstvo i uverenja koja su tada vodili studentski pokret učinila su da je ono što se desilo 15. marta 2025. bilo skoro pa maksimum onoga što je moglo da se desi tog dana. Sa naglaskom na skoro, zato što jeste bilo moguće tražiti izbore ili prelaznu vladu tog dana, i pozvati ljude da ostanu na ulicama dok se taj zahtev ne ispuni.
Ipak, iako bi taj potez politički dodatno oslabio vlast, na kraju bi ishod i dalji tok događaja bili vrlo slični onome što se desilo u stvarnosti. Vučić bi, verujem, prihvatio zahtev, i odmah pozvao predstavnike studentskog pokreta da se, na primer, dogovore oko datuma izbora. Već sam taj korak bi neutralisao pritisak sa ulice, jer bi se deo ljudi povukao verujući da je pobeda izvojevana.
Zatim bi se narednih dana i nedelja vodili „pregovori“ dok bi vlast istovremeno kroz svoje medije plasirala izmišljene razloge zašto ne treba da se u tom trenutku održe izbori, da to ne znači slabost i da će Vučić na kraju proceniti kada izbori treba da budu. Na kraju bismo došlo praktično do iste situacije u kojoj smo bili nakon što je studentski pokret zatražio izbore početkom maja.
Prema tome, oni koji traže propuštene prilike u 15. martu morali bi da se vrate nekoliko koraka unazad, na samo nastajanje studentskog pokreta. Da je taj pokret nastao sa drugačijom filozofijom i organizacijom – jedini cilj je smena vlasti i postoji jasna ideja ko tu vlast preuzima – možda bi ishod 15. marta bio drugačiji. Ali, onda ulazimo u začarani krug pitanja o tome, da je studentski pokret nastao na bitno drugačijoj osnovi, da li bi uopšte postigao toliki uspeh u mobilizaciji stanovništva krajem 2024. i početkom 2025. godine.
To je, dakle, osvrt na protest 15. marta iz ugla propuštenih šansi. Postoji i drugi ugao gledanja, prema kojoj je 15. mart bio deo procesa koji je znatno ojačao stranu koja stoji nasuprot aktuelnog režima. Taj proces se odvijao upravo u mesecima nakon 1. novembra 2024, i njegov glavni rezultat jeste da je povećao broj ljudi spremnih da se uključe u političku borbu protiv vlasti i osnažio motivaciju onih koji su u toj borbi već bili. To je, zapravo, glavna zaostavština procesa kojem je 15. mart bio „dragulj u kruni“, ali koji se ne svodi na taj datum, već i sve ono što mu je neposredno prethodilo i neposredno ga pratilo.
Napisao sam na drugom mestu da se, prilikom analiziranja rezultata lokalnih izbora 2025, posmatrači previše usredsređuju na pad glasova vlasti, koji postoji, ali nije toliko dramatičan, a premalo na rast glasova opozicije, koji je mnogo uočljiviji. Na tim lokalnim izborima došlo je pre svega do koncentrisanja glasova protiv vlasti oko lista koje su nesumnjivo opozicione – odsustvo toga je godinama bio veliki problem – a potom i uvećanja ukupnog broja tih glasova, jednim delom iz „bazena“ dosadašnjih apstinenata. Da ne pominjemo veću motivaciju i bolju organizaciju – svakako ne savršenu – protivnika vlasti na tim izborima nego u bilo kom trenutku nakon 2012. godine.
Iz nekog razloga, mediji i komentatori više vole da analiziraju režim, kako mu stoji rejting i da li se konsolidovao ili ne, nego da primećuju pozitivne trendove na strani protivnika režima. Taj „režimocentričan“ pogled na svet ponovo svu moć u određivanju toka događaja stavlja u njegove ruke, i isključuje protivnike režima kao faktor koji može da bitnije utiče na njega.
Snaženje protivnika vlasti u proteklih godinu i po dana je, zapravo, čak vidljivije od navodne „de-konsolidacije“ i „re-konsolidacije“ vlasti (mislim da preteruju oni koji naglašavaju i jedno i drugo). Činjenica je da ima više ljudi, pogotovo mladih ljudi, koji su uključeni u dnevnu politiku kao protivnici vlasti – naravno da će takvih ljudi uvek biti mnogo manje od onih koji su spremni da povremeno izađu na neki protest ili skup, ali to važi i za drugu stranu.
Činjenica je, takođe, da je na lokalnim izborima 2025, u sredinama koje nisu bile naklonjene opoziciji, ona izašla daleko najspremnija i najborbenija od dolaska SNS-a na vlast. Činjenica je i da se, zahvaljujući studentskom pokretu, u većem obimu vraća klasično političko opoziciono delovanje koje je više od deceniju bilo prisutno samo u tragovima – skupovi podrške, terenska kampanja, umrežavanje i slično.
Sve to možda neće biti dovoljno za pobedu protiv vlasti, pogotovo ako se ima u vidu da i dalje postoje nesavršenosti i podele koje vlast može da eksploatiše. Ali to organizaciono jačanje i uključivanje što većeg broja novih ljudi u političku borbu, kao glavna tekovina događaja koje simbolizuje 15. mart, jedini je mogući put napred, a koliko će se to dobro izvesti je zapravo jednako bitan ako ne i bitniji faktor koji će uticati na dalji tok događaja u Srbiji nego ono što radi vlasti.
Bez toga, ostaje samo verovanje u čuda, kao što je veliki broj ljudi 15. marta prošle godine verovao u čudo. Čuda se ponekad i dešavaju – ali zasnivati svoju političku borbu na njihovom išćekivanju i nije baš najmudrija stvar.
