Rat u Ukrajini vodio je brojnim promenama u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. Jedna od njih tiče se rastućeg značaja tzv. „baltičkog zida“, tri zemlje koje su najtvrđe u suprotstavljanju Rusiji. Posredi su tri međupovezana procesa: tekuća konsolidacija ukrajinskog identiteta; šta ta konsolidacija znači za mogućnost postizanja mira u Ukrajini; i stav tri države na Baltiku, čija se spoljna politika značajnim delom temelji na preživljenoj istoriji ruske agresije i okupacije koja „hrani“ savremene strahove.
Sa ruskom invazijom ukrajinski identitet je iznova definisan i učvršćen; tako su građani motivisani da se mobilizuju i pruže otpor. Kako pišu Kolinko i Fedorčenko, „prevaga ukrajinocentričnih narativa ojačala je društvenu koheziju i suzila prostor za proruske uticaje“. Ukrajinsko društvo više nije spremno za kompromise koji bi narušili suverenitet zemlje. Rat se tako ne može okončati iscrpljivanjem Ukrajinaca: novodefinisani identitet „stabilizuje“ volju za borbom. Time se, međutim sužava i prostor za pregovore, jer su ciljevi dve strane u sukobu sve više udaljeni. Jaz je velik kao i na početku rata, obzirom da Rusija zahteva potpuno podređivanje Kijeva njenoj volji, dok Ukrajina insistira na punom suverenitetu.
Otuda ne iznenađuje čvrst odgovor baltičkih država. Praktično od obnove samostalnosti, Estonija, Letonija i Litvanija bezbednost posmatraju isključivo kroz prizmu ruske agresije, a nakon 2022. stav da je Rusija sistemska i dugoročna pretnja dobija na snazi i praktično postaje neupitan. Date zemlje su najdosledniji protivnici „mekog“ pristupa Moskvi, od ranog protivljenja Severnom toku do današnjih poziva na radikalno jačanje evropske odbrane.
Na Baltiku EU vide kao instrument „slobode, demokratije i bezbednosti“ – formulacija povodom dve decenije članstva. Zato insistiraju da se države kandidati za članstvo potpuno usklade sa politikama Unije, naročito spoljnom i bezbednosnom. Za Srbiju to ima jasne posledice: sve dok zvanični Beograd vodi („multivektorsku“) politiku balansiranja („balancing act“, ili možda primerenije „hedging“, „održavanje odnosa sa više strana kako bi se smanjio rizik“), ove tri države će na Srbiju gledati kao nepouzdanog kandidata. A odluke o proširenju će nastaviti da se donose jednoglasno.
Rat koji ne prestaje sumnje čini još izraženijim. Na različite načine, Rusija je koristila prilike koje su se otvarale u društvima koja su ambivalentna prema njenom prisustvu i uticaju kako bi potkopala „evropsko jedinstvo“. Zbog toga su se na Baltiku svesno odupirali ruskom uticaju, radom na suzbijanju propagande pa sve do potpunog odvajanja u pogledu izvora energije. Od 2024. u regionu se energetski miks sve više sastoji iz biogoriva, energije vetra i hidroenergije, sinhronizujući se sa Kontinentalnom evropskom mrežom (CEN) u februaru 2025. Ujedno, ubrzano se gradi železnička pruga Rail Baltica kako bi se tri prestonice povezale sa Varšavom i dalje, Centralnom Evropom.
Srbija nije izvukla ozbiljne pouke iz opisane krize. Beograd jeste smanjio vidljive kontakte sa Rusijom posle 2022. godine, ali se to više doživljava kao praktično prilagođavanje okolnostima nego kao stvarno strateško okretanje ka Zapadu. Sporo usklađivanje sa propisima EU pokazuje da se obrasci ponašanja nisu bitno promenili i da nisu naučene lekcije iz 90-ih. Potpuno napuštanje, sada i negacija politika i postupaka suočavanja sa prošlošću kao da umanjuje sposobnost da se razume motivacija, obim i implikacije napada Rusije na Ukrajinu, ali i šire posledice koje taj sukob ima po evropsku bezbednost. Samim tim, u viđenju baltičkih država Srbija je nepredvidiv i nestalan kandidat za članstvo u Evropskoj uniji.
Tokom 2024. i 2025. godine Beograd je načinio nekoliko koraka ka baltičkim državama, iako nisu bili posebno vidljivi široj javnosti. Održan je sastanak ministra spoljnih poslova Srbije sa letonskom ministarkom spoljnih poslova, Baibom Braže, pri čemu je Letonija istakla da podržava dalje proširenje i napredak Srbije u tom procesu. Te godine Srbija je takođe najavila otvaranje ambasade u Rigi, što predstavlja važan institucionalni korak, jer do tada nije imala stalno diplomatsko predstavništvo u Letoniji. Na upravo završenoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji Marko Đurić se sastao i sa svojim litvanskim kolegom, Kestutisom Budrisom.
Beograd se, dakle, suočava sa „baltičkim zidom“. Ove države ne stoje na putu Srbiji zato što imaju nešto protiv nje (mada se sa vremenom i to može promeniti, a lako se neko koga ne poznajemo pretvara u neprijatelja! Kao što, uostalom pokazuje atmosfera koja prati svaku utakmicu Žalgirisa i Crvene Zvezde ili Partizana u Evroligi), već zato što procenjuju kakav rizik bi jedan takav kandidat predstavljao po celokupnu evropsku bezbednosnu strukturu. Čak i nakon hipotetičkog napuštanja politike multivektorskog balansiranja proteklo bi vreme pre nego što bi one postale zagovornici njenog članstva.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
