Planovi da se Ukrajini u okviru mirovnih pregovora sa Rusijom ponudi neka vrsta instant „lajt“ članstva u EU možda će pomoći postizanje mirovnog sporazuma, ali bi mogli skupo da koštaju kredibilitet politike proširenja EU, ili ono što je od njega ostalo. EU bi morala pažljivo da odmeri kako da sopstvena pravila prilagodi geopolitičkoj realnosti, a da ne obezvredi pristupanje i samu ideju članstva.
Privremeno ograničenje prava veta za buduće članice već je pominjano kao moguće, čak spasonosno rešenje: način da se zemlje koje su spremne za članstvo izvuku iz večite čekaonice, a da se istovremeno izbegne institucionalna paraliza EU. Ali stvaranje potpuno novog oblika ekspresnog, suštinski ograničenog članstva ide, međutim, mnogo dalje – i stavlja na kocku samu ideju šta članstvo uopšte znači.
Jedan bivši zvaničnik direktorata za proširenje Evropske komisije voleo je da kaže kako je zamor EU od proširenja kao mitsko biće Jeti – svi govore o njemu, ali ga niko nikad nije video. Danas bi se isto moglo reći za unutrašnju reformu EU. O njoj se govori već godinama, ali konkretni predlozi i dalje izostaju. Ipak, sve češći „probni baloni“ u medijima sugerišu da se iza brda ipak nešto valja.
Jedno je izvesno: debata o unutrašnjoj reformi EU volšebno se pretvorila u debatu o novom obliku članstva. Nemoćna da se unutar sebe dogovori o promeni sistema odlučivanja i raspodele fondova, EU se opredelila za lakši put – da ograniči, bar privremeno, prava novih zemalja članica. Na stolu su se tako našle ideje o ograničenom pravu glasa i suženom pristupu institucijama i evropskim fondovima.
Još u oktobru prošle godine briselski Politiko pisao je o članstvu bez prava veta, kao formuli koja bi „otkočila“ proširenje. Strah u Briselu i drugim prestonicama je razumljiv: Unija sa preko trideset zemalja članica mogla bi da bude nefunkcionalna. U sistemu u kojem veto Crne Gore ili Moldavije vredi koliko i veto Nemačke, mnogi se plaše ponavljanja mađarskog scenarija. Komesarka Marta Kos govorila je o potrebi zaštitnih mehanizama koji bi sprečili pojavu novih „trojanskih konja“.
Problem je što se najavljene reforme ponovo odlažu. Umesto novembra prošle godine, sada se pominju februar ili mart 2026.
Ali ništa se ne dešava u vakuumu. Tako se u neophodnu debatu o internoj pripremi EU za proširenje umešala potreba da se Ukrajini ponudi brza i opipljiva kompenzacija za moguće bolne ustupke u mirovnim pregovorima sa Rusijom. Prema jednom od nacrta mirovnog plana Donalda Trampa, Ukrajina bi mogla da postane članica EU već u 2027. godini.
Fajnenšel tajms, Politiko, Rojters i drugi pišu da Evropska komisija razmatra načine da omogući brzo pridruživanje Ukrajine EU u sklopu mirovnog sporazuma s Rusijom, ali bez davanja Kijevu punopravnog članstva, koje bi se „zaradilo“ tek nakon dugih prelaznih perioda.
Bio bi to scenario bez presedana u istoriji EU. Dosadašnja logika pristupanja bila bi okrenuta naglavačke. Zemlja koja još nije otvorila nijedno poglavlje bi političkim dekretom postala članica, a tek potom bi ispunjavala uslove za punopravno članstvo.
Evropljani su svesni da će Kijev možda moći da prihvati teritorijalne ustupke samo ako bude mogao da predstavi članstvo u EU kao pozitivan rezultat. Mir u Ukrajini uz snažne bezbednosne garancije u koje bi bili uključeni i Amerikanci jeste vitalni strateški interes EU.
Ali je krajnje neizvesno da li bi ovakav zaokret uopšte mogao da dobije saglasnost država članica. Za mnoge je previše rizično prilagođavati politiku proširenja – i sam koncept članstva – nepredvidivim obrtima Trampove politike prema Ukrajini. Iz perspektive Vašingtona, članstvo po hitnom postupku je potpuno besplatna nagrada Kijevu. Račun za eventualne negativne posledice snosiće isključivo EU.
U tom kontekstu, „članstvo bez članstva“ možda jeste odgovor na specifičnu ratnu situaciju Ukrajine, ali otvara lavinu pitanja za sve ostale. Da li bi Ukrajina bila sui generis slučaj? Ili bi se isti princip primenio i na druge kandidate? Može li Crna Gora, koja je po starim pravilima stigla skoro do cilja, da se zadovolji novim, nižim oblikom članstva?
Da li bi se vrata brzog, ali ograničenog članstva otvorila i za zemlje koje stagniraju ili nazaduju, poput Srbije, Gruzije ili Turske? U tom slučaju, vrata bi se zaista mogla otvoriti svima odjednom na Zapadnom Balkanu – kako je to predsednik Vučić predložio Ursuli fon der Lajen i Antoniju Kosti.
Ključno pitanje, međutim, ostaje: koliko bi se takvo članstvo zaista razlikovalo od punopravnog? Ako bi pristup zajedničkom tržištu, poljoprivrednim i kohezijskim fondovima i institucijama bio ograničen, EU bi faktički stvorila dve kategorije članica – prvu i drugu ligu, na neodređeno vreme. Za neke bi to bila nezaslužena nagrada, za druge nedovoljna. Princip napredovanja po zaslugama bio bi potpuno razvodnjen u trenutku kada bi se stvarni napredak očekivao tek – posle članstva.
To je bitno drugačije od ranije razmatranog privremenog ograničenja prava veta, čija je logika bila pragmatična: da zemlje spremne za članstvo ne ostanu pred vratima zbog nesposobnosti EU da se reformiše.
EU ima razumljivu potrebu da se u Trampovom mirovnom procesu pokaže konstruktivnom i da Ukrajini ponudi opipljivu kompenzaciju za ratne žrtve. Ali ograničeno, instant članstvo ne bi bilo tek taktički ustupak – već eksperiment s dalekosežnim i teško predvidivim posledicama po proširenje i unutrašnju koheziju Unije.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
