Koliko je bezgranična mašta građana, toliki je, izgleda, i strah vlasti. Ta ravnoteža se više i ne skriva, naročito otkako građani sve češće, slobodnije i bez ikakvog ustručavanja maštaju javno, na ulici, na društvenim mrežama, gde vlast još uvek nema monopol, ma koliko se trudila da ga uspostavi.
U teritorijalnoj jedinici koja se nekada bila država, u kojoj su institucije ispražnjene od smisla, tzv. izbori odloženi do daljeg, a od prava ostao vilajet, mašta je prestala da bude bekstvo od stvarnosti. Postala je poslednje utočište onog prirodnog ljudskog prava – prava na otpor. Umesto skloništa, mašta je danas baza iz koje se mobiliše sila legitimiteta za novu stvarnost, demokratsku.
Te maštarije, naravno, nisu ni ujednačene ni otmene. Različite slike budućnosti ispisuju se po društvenim mrežama. Neke su duhovite, neke inspirišuće, a neke namerno grube, upravo onoliko koliko je gruba stvarnost u kojoj nastaju. Tako se, recimo, ispisuju slike jahanja funkcionera Srpske napredne stranke od Slavije do Terazija, ili obrnuto, u zavisnosti od logističkih preferencija autora. No, to nisu planovi, niti su pozivi. To je ventil društva koje je ostalo bez države, ali ne i bez otpora.
I upravo tu, izgleda, počinje panika. Jer vlast koja se održava kontrolom ne može da podnese prostor koji ne kontroliše. Ma šta bilo izgovoreno kao šala, kao hiperbola ili kao groteska, u takvom sistemu čita se kao pretnja. Jer, jelte, mašta može svašta. Pa se zato sada pokušava disciplinovati mašta. Otuda i nacrt izmena Zakona o javnom redu i miru, koji u javnost ne dolazi iz policije, iako bi to u ovoj fazi sistema bilo sasvim logično, već iz kabineta Zaštitnika građana.
Čudi me, doduše, da se u ovu zakonodavnu simfoniju nije uključila i neka druga nezavisna institucija. Šta znam, recimo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, pa da predloži kako bi, radi očuvanja javnog mira, valjalo sankcionisati i same prijave pretnji, naročito onih seksualnim nasiljem, jer takvi iskazi, zaboga, mogu uznemiriti javnost više nego sama pretnja.
No, dobro, pričekajmo, za sada smo videli samo delove tog nacrta, ali to je više nego dovoljno. U kratkim crtama, ono što je poznato ukazuje na sledeće:
Najpre, društvene mreže se proglašavaju „javnim mestom“, kako bi se politički govor, satira, kritika vlasti i pozivi na protest podveli pod režim javnog reda i mira. Drugim rečima, političko izražavanje se premešta iz sfere demokratskog prava u sferu bezbednosnog rizika, a građanin se redefiniše iz nosioca prava u objekat bezbednosnog nadzora
Zatim, zakon se oslanja na rastegljive i nepravne pojmove poput „drskog“, „nepristojnog“ i „uznemirujućeg“ ponašanja. To nisu norme, već procene koje ne služe pravnoj sigurnosti, već diskreciji onih koji primenjuju zakon. Selektivno, razume se.
Dalje, govor se uvlači u prekršajni režim sa kaznama i mogućnošću zatvora, čime se politički diskurs kriminalizuje. Prekršajni postupak, brz i tih, postaje idealno sredstvo za proizvodnju straha i samoograničavanja.
Posebno problematično je to što se nacrtom teret dokazivanja faktički izvrće, a pretpostavka nevinosti potkopava. Umesto da država dokazuje postojanje prekršaja, građanin se gura u poziciju da dokazuje da nije „uznemirio“, da nije bio „drzak“ ili „nepristojan“. Anonimnost se pritom tretira kao devijacija i otežavajuća okolnost, a ne kao legitimno sredstvo zaštite u društvu u kojem su pritisci, privođenja, targetiranje i odmazda svakodnevica. U takvom okviru, svaki anonimni politički stav postaje sumnjiv sam po sebi, a svaki građanin potencijalni krivac dok ne dokaže suprotno.
I konačno i najvažnije, Nacrt, bez mnogo pameti i još manje pravne stida, poseže za definicijom „društvene mreže“ prepisanom iz Kembridž rečnika, što se u obrazloženju navodi gotovo ponosno. Biće da je jedina potrebna kvalifikacija za rad u instituciji Zaštitika građana položeni kurs B1 engleskog. Tako je društvena mreža, vele, svaki internet-sajt ili kopjuterski program koji omogućava komunikaciju ili razmenu informacija. Dakle, sve što ima tastaturu i dve osobe koje razgovaraju.
Ovakav Nacrt je u otvorenom sukobu sa domaćim pravnim standardima, ali međunarodnim obavezama koje je Srbija prihvatila i kojima se, barem deklarativno, i dalje zaklinje. Evropska konvencija o ljudskim pravima štiti slobodu izražavanja upravo onda kada govor „vređa, šokira ili uznemirava“, jer je to suština političke debate u demokratskom društvu, a ne njen eksces. Isto važi i za slobodu okupljanja, naročito kada je reč o protestima protiv vlasti.
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, koji Srbiju obavezuje još od vremena Jugoslavije, zahteva da svako ograničenje govora i okupljanja bude precizno propisano, nužno u demokratskom društvu i strogo proporcionalno cilju koji se navodno štiti. Gumeni pojmovi, široka diskrecija i prekršajni zatvor ne prolaze taj test. Na to godinama upozoravaju i Savet Evrope i OSCE/ODIHR, jasno ističući da se zakoni ne smeju koristiti kao sredstvo disciplinovanja političkog govora, protesta i društvenog nezadovoljstva.
Kako sada ovo razumeti, kada međunarodne organizacije, te institucije Evropske Unije, nikada eksplicitnije ne osuđuju autoritarne tendencije režima u Srbiji i nikada jasnije zahtevaju demokratske reforme? Jer upravo u tom trenutku, umesto reforme, stiže ovaj nacrt, i to ne iz partijske centrale ili policijskog ministarstva, već, voilà, iz kabineta nezavisne institucije koja bi, barem po ustavnoj fikciji, trebalo da štiti građane od vlasti. Ne znam, zaista, kako to shvatiti, osim da se međunarodnim akterima, u prepoznatljivom maniru ćacija, pokazuje srednji prst.
Sad ostaje da vidimo da li će taj srednji prst proći. Sledeći korak, po pravilu, trebalo bi da bude javna rasprava, a potom i upućivanje nacrta u skupštinsku proceduru. Dovoljno je apsurdno što je ovakav dokument uopšte izašao iz nezavisne institucije Zaštitnika građana, dok bi izmene bile autoritarni presedan bez presedana, gori i od onog u Nepalu, a znamo kako se to završilo.
Naravno, niko razuman u Srbiji ne priziva takve scenarije. Ali valjalo bi da vlast ne potcenjuje jedno jednostavno pravilo političke fizike: što je represija jača, to je slobodarska mašta bogatija. A mašta, kako smo već utvrdili, može svašta. I to je jedina konstanta koju nijedan nacrt zakona ne može ukinuti.
