Kada u Briselu ne žele da se izjašnjavaju o budućim događajima, obično kažu da nemaju kristalnu kuglu. Ali, izgleda da je ove godine u nekom prašnjavom podrumu Evropske komisije, kugla ipak pronađena i izneta na svetlo dana. Posle 15 godina tabu-tišine o datumima za prijem novih članica, Brisel odjednom vidi budućnost: nekoliko zemalja moglo bi da uđe u EU do 2030 godine.
Spojler alert: U toj kristalnoj kugli još niko nije video Srbiju.
U najnovijem izveštaju o proširenju Evropska komisija jasno je izdvojila Crnu Goru, Albaniju, Moldaviju i Ukrajinu kao najbolje đake. Komesarka Marta Kos i visoka predstavnica Kaja Kalas otišle su korak dalje – po njima, članstvo za sve četiri zemlje do kraja decenije je realan cilj. Ipak, najveće šanse za to daju se pre svega Podgorici i Tirani.
Za nešto više od dvanaest meseci Albanija je otvorila sva pregovaračka poglavlja – više nego Srbija za prethodnih 12 godina. Crna Gora bi u narednih godinu dana mogla da zatvori sva poglavlja i uđe u završnu deonicu puta, u kojoj bi je od članstva delili možda samo meseci, a ne više godine. A Srbija? Mogla bi uskoro da uđe u petu godinu blokade.
Šta je to što su Tirana i Podgorica razumele bolje od Beograda?
Kratak odgovor glasi: bolje su pročitali geopolitičku kartu Evrope posle ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine. Posle 25 godina u čekaonici, vera u EU opala je svuda na Zapadnom Balkanu. Ali u Podgorici i Tirani razumeli su da bi geopolitika mogla da odškrine vrata Unije – i da bi kroz njih mogli da prođu oni koji tada budu najbliži pragu.
Drugi kratki odgovor je: u ovim državama postoji mnogo širi konsenzus o evropskom putu. U Albaniji podrška članstvu prelazi 90 odsto. Uz takvo raspoloženje javnosti ide i jasno geopolitičko opredeljenje obe zemlje i stoprocentna usklađenost sa spoljnom politikom EU.
Treći i najkraći odgovor dao je jedan evropski diplomata: “Ono što Albanija i Crna Gora bolje rade od ostalih su – reforme.”
Hajde ipak da ne verujemo diplomati na reč, već da zavirimo u najnoviji godišnji izveštaj Evropske komisije. Tu vidimo da je po ukupnom nivou pripremljenosti za članstvo Srbija i dalje ispred Albanije, ali kontrast između napretka u poslednjih 12 meseci više je nego očigledan.
Dok u slučaju Srbije izveštaj konstatuje “izraženi anti-EU narativ u medijima i kod nosioca najviših državnih funkcija”, u slučaju Albanije Komisija navodi “čvrstu političku posvećenost EU integracijama” kao strateškom cilju i “rekordnu stopostotnu usklađenost” sa spoljnom politikom EU.
Nije reč samo o “ispravnom” geopolitičkom opredeljenju Tirane – u svakoj od ključnih reformskih oblasti, Albanija ima ocenu ili dve više od Srbije. Dok Albanija beleži “određeni napredak” u pravosuđu i borbi protiv korupcije, za Srbiju ocena je “bez napretka” ili “ograničeni” napredak. U oblasti medija i slobode izražavanja Srbija je nazadovala – ocena koja se nigde ne pojavljuje u izveštaju za Albaniju i Crnu Goru.
Zvaničnici Evropske komisije ocenjuju da je Albanija u poslednjih pet godina ostvarila “izuzetan napredak”, ali da je najveći izazov – borba protiv organizovanog kriminala – tek pred njom. Ishod te borbe biće presudan za završnu fazu pregovora.
Neki ohrabrujući signali već postoje: nezavisno antikorupcijsko telo SPAK sprovodi istrage i hapšenja bivših premijera i ministara, a ove godine red je došao i na aktuelnog gradonačelnika Tirane, bliskog saradnika premijera Rame. Strani mediji pišu da prvi put u sto godina albanske državnosti, nezavisna antikorupcijska jedinica sprovodi hapšenja bez straha od političkih reperkusija.
Premijera Edija Ramu prate optužbe za autokratske sklonosti i veze sa kriminalom, ali u jednom je uspeo: ubedio je Brisel da misli ozbiljno. Izgradio je imidž lidera koji bi mogao da ostvari istorijsku misiju uvođenja Albanije u EU.
Crna Gora takođe ulazi u odlučujuću fazu u kojoj bi samo u jednoj godini, po planu koji je odobrio Brisel, trebalo da zatvori skoro 20 poglavlja. Politička stabilnost i stvarni konsenzus oko EU biće na probi, a glavna bojno polje: korupcija i vladavina prava.
Za razliku od Crne Gore i Albanije, Srbija se godinama unazad drži politike “evropskog puta”: dovoljno blizu da uživa ekonomske prednosti, dovoljno daleko da ne mora ništa suštinski da menja.
Sedeći do predsednika Crne Gore Jakova Milatovića na forumu GLOBSEC u avgustu 2024. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je poručio da ne veruje kako će Crna Gora ili bilo ko sa Zapadnog Balkana ući u EU do 2028. ili 2030. godine. Ocenio je tada i da “Srbija ima nekad različite interese od EU”. Nešto ranije, na sličnom forumu, poručio je da su priče o članstvu u EU do 2030. godine – samo lepe želje.
Dok je Srbija zadržala distancu i skepsu prema EU, Crna Gora i Albanija, ali i Moldavija i Ukrajina, ušle su u novu dinamiku u kojoj politika proširenja ponovo ima transformativnu snagu. To je situacija u kojoj kandidati veruju da je rezultat moguć i da će napori biti nagrađeni.
Jedan evropski diplomata ovako opisuje razliku u dinamici na primeru Moldavije. “Pre nego što im EU nešto zatraži, Moldavci su već javili da su to uradili. U slučaju Srbije se vidi oklevanje, odlaganje i doziranje svakog očekivanog koraka.“
Suočena sa sve oštrijim kritičkim tonovima iz Brisela, Srbija sada u minut do 12 pokreće “ofanzivu šarma” prema EU. Na nedavnom Forumu o proširenju predsednica skupštine Srbije Ana Brnabić gotovo je lirski govorila o evropskim integracijama kao poduhvatu celog društva, prebacujući krivicu za zastoj na studente, civilno društvo i opoziciju. Ministar spoljnih poslova u poseti Briselu najednom primećuje zamah za proširenje u EU – tri i po godine nakon što se o tome govori u ostatku Evrope.
Koraci iz takozvanog non pejpera dovršavaju se užurbano u poslednji čas, sa bar godinu dana kašnjenja, u nadi da će to biti dovoljno da za otvaranje klastera tri – i tako izbegne utisak o daljem zaostajanju i izolaciji Srbije.
Kristalna kugla u Briselu možda napokon ponovo radi – ali ne za sve. U njoj ne samo da se ne vidi gde će Srbija biti 2030. godine, već ni da li će do kraja sledećeg meseca uspeti da napravi makar jedan, simboličan korak napred – otvaranje klastera 3.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
