Petog maja ove godine, studentski pokret je lišio vladajuću stranku monopola nad temom izbora, nanevši joj tako udarac od koga se verovatno nikada neće oporaviti. Nakon dugogodišnje „inflacije izbora“, građani su ponovo počeli da veruju u ovu instituciju, dok su na ulici jasno izrazili želju da se „dan demokratije“ što pre desi.
Sudeći po dotadašnjim izjavama i ponudama funkcionera vlasti, zahtev studentskog pokreta je delovao kao najmanji zajednički sadržalac obe strane, odnosno kao prihvatljivo rešenje za izlazak iz krize.
Ipak, ponudi zvanoj „uvek spreman za proveru legitimiteta“ se tada gubi svaki trag, a „prvi ili osmi jun“ se pretvara u „najverovatnije sledeće godine“. Mada su od tad uloženi veliki napori i plasirane svakojake udice sa idejom da se ova tema gurne ispod tepiha, parlamentarni, pa čak i lokalni izbori nastavljaju da budu najatraktivnija tema u javnom diskursu.
Međutim, ono što je uspešno gurnuto ispod tepiha jesu predsednički izbori, iako je potpuno izvesno da će biti održani istog dana kad i parlamentarni.
Nakon trinaest godina, ekstremna personalizacija vlasti došla je na naplatu, sa nagomilanom kamatom. Sistem u kome jedan čovek gradi autoputeve, pruge, bolnice, fabrike i stadione, zapošljava radnike, isplaćuje penzije i plate iz svog džepa i radi osamnaest sati dnevno, sada se suočava sa sopstvenim plafonom – konstrukcija podignuta na kultu ličnosti počinje da puca pod sopstvenom težinom.
Aktuelni predsednik je tokom svoje vladavine pažljivo gradio narativ o sebi kao jedinom garantu stabilnosti i prosperiteta, istovremeno se okružujući nekompetentnim podanicima koji su mu verno aplaudirali, bez ikakve ambicije, ali i kapaciteta da izrastu u političke figure sa sopstvenim autoritetom.
Sada kada je pesak u satu na ivici da isteče, režim se nalazi pred ogledalom sopstvene konstrukcije. Za razliku od parlamentarnih i lokalnih izbora, gde se stranački anonimusi mogu sakriti iza partijskog logotipa i lidera, ovde će prvi put posle više od deset godina morati da se pojavi neko ko samostalno staje pred birače, imenom i prezimenom, bez zaštitne senke neprikosnovenog vođe.
To je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, potencijalni kandidat mora biti sposoban da prisvoji celokupni politički kapital Aleksandra Vučića, odnosno, zbog dovoljno poljuljanog rejtinga, ne sme dozvoliti da izgubi niti jedan „siguran glas“.
Međutim, ako se i pojavi neko ko ima kapaciteta da svojim kvalitetom iznese tu borbu, kako da znamo da Vučić neće doživeti sudbinu prvog predsednika Srpske napredne stranke? Zanimljivo je da u javnosti postoje spekulacije da je baš on jedan od potencijalnih kandidata.
Iako se u javnosti svakodnevno barata datumima narednih izbora, činjenica je da o tome ne postoji konsenzus ni u samom vrhu vlasti. Rokovi se redovno odlažu, a svako novo istraživanje donosi drugačije podatke – uglavnom u zavisnosti od toga ko ga je sproveo i za čije potrebe je naručeno.
Ipak, postaje sve očiglednije da niti jedno ispravno sprovedeno istraživanje neće doneti ono što se u vrhu vlasti najviše priželjkuje, a to je rast podrške. Koliko god se odlaže trenutak izlaska na birališta, nema indikatora da rejting vladajuće stranke može doživeti značajan uspon koji bi im vratio izvesnost koju su imali u ranijim izbornim ciklusima.
Ipak, deluje da vlast nema hrabrosti da se suoči sa činjenicom da etiketa političke nepobedivosti sve više bledi. Svaka nova kriza dodatno produbljuje percepciju slabosti režima, a svaki novi dan doneće nekoliko novih, mladih birača koji vrlo entuzijastično čekaju izborni dan.
U takvim okolnostima, pitanje predsedničkog kandidata postaje sve veći teret na leđima vladajuće stranke. Uprkos stalnim spekulacijama o mogućim datumima, raspisivanje izbora ne treba očekivati pre nego što započne pažljivo osmišljena kampanja, usmerena na izgradnju kredibiliteta novog kandidata. Pokretanje takvog procesa bio bi jasan signal da je vlast procenila da je došlo pogodno vreme za testiranje političkog terena.
Problem, međutim, leži u tome što ne postoji nikakva garancija da će okolnosti u narednom periodu biti povoljnije. Naprotiv, dosadašnji tok događaja pokazuje da vreme ne radi u korist vlasti – što duže budu čekali, to su izgledi manji da će politički ambijent biti stabilniji.
Studetski pokret ne bi trebalo da dozvoli da ga veštačko stvaranje konfuzije prolongiranjem izbora uzdrma ili podeli. U trenutnim okolnostima, strpljenje, doslednost i strateško kanalisanje energije sa ulice su ključni uslov za očuvanje snage pokreta i nastavak uspešne političke borbe.
Posle svega navedenog, logično je očekivati da će vlast uložiti sve raspoložive resurse u stvaranje podela i podsticanje internih sukoba unutar opoziciono orijentisane javnosti, jer je to, u trenutnoj konstelaciji, gotovo jedino preostalo sredstvo za opstanak režima.
Jako je važno da, pored parlamentarnog fronta, podjednaka pažnja bude posvećena i predsedničkim izborima. Studentska lista je već pokazala da može da objedini širok, ideološki-raznovrstan front unutar svojih 250 kandidata, ali će predsednička trka biti utoliko izazovnija, jer je potrebno široke ideološke preferencije integrisati u značajno manji broj kandidata.
Iako dvokružni sistem ostavlja mogućnost da do pobede dođe i sa više kandidata, iskustvo pokazuje da se optimalni efekat postiže stvaranjem referendumske atmosfere. Na taj način bi sve teme, koje bi vlast pokušala da podmetne radi izazivanja internog raskola u studentskom pokretu, bile marginalizovane, dok bi se građani mobilisali oko jednog kandidata, sa jednim jedinim ciljem, a to je promena.
Za razliku od vladajuće stranke, koja očajnički pokušava da pronađe jednu osobu koja bi se uklopila u kalup koji su sami učinili gotovo nemogućim, studentski pokret se suočava sa znatno povoljnijim izazovom – izborom kandidata među mnogobrojnim, podjednako časnim i kredibilnim kandidatima.
Koliko god predsednička trka deluje izazovno, studentski pokret u njoj ima značajnu prednost – jer je, u krajnjoj liniji, uvek bolje imati suficit, nego deficit kvalitetnih kandidata.
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
