Nisam znala da se od tuge može napraviti pokret. Ali jesmo. Od dana kada se srušila nadstrešnica i pokazala koliko lako život može stati pod težinom nečijeg nemara, do dana kada su ulice postale naša učionica, naučili smo da hodanje može biti oblik govora.
Sve je počelo tiho. Nekoliko poruka, nekoliko pogleda koji su rekli: „Ne možemo više da ćutimo.“ I onda su se koraci množili. Od Novog Pazara do Subotice, od Kragujevca do Beograda, kolone, pesme, tišina… Ljudi koji se nikada nisu sreli, a znali su jedni druge po onom istom osećaju u grudima: da je ovo više od protesta i da je ovo pokušaj da se povrati smisao.
Ponekad smo ćutali, ponekad vikali dok nam se glas ne bi pretvorio u šum. Ponekad smo samo stajali, dok su nam noge bridele, a nebo nad nama bilo teško od nespavanja i pitanja. U tim trenucima, između dva slogana i tri udisaja, shvatila sam da otpor ne mora biti bučan. Dovoljno je da traje.
U Novom Sadu, gradu na tri mosta, tuga je postala simbol upornosti. Na mostovima smo učili šta znači zajedništvo: ljudi različitih gradova, vera i ideja stajali su rame uz rame. Ne zato što misle isto, već zato što osećaju isto.
Naravno da je bilo umora i sumnji, da li nas iko čuje, da li ovo išta menja? Ali svaka podignuta ruka u tišini bila je dokaz da nismo postali ravnodušni. Da, dokle god hodamo, makar i polako, zemlja pod nama neće zaspati.
Danas shvatam da studenti nikada nisu samo grupa koja protestuje. Mi smo ogledalo ove zemlje. Kada stojimo i ona stoji. Kada hodamo i ona pokušava da se pokrene.
Možda istorija neće pamtiti datume, transparente ni blokade, možda će sve stati u fusnotu: „Bili su tu, pokušali su“, ali ja znam – nismo samo pokušali. Bili smo generacija koja je iz tuge izvukla hrabrost, iz besa dostojanstvo i iz bola veru u mogućnost drugačije Srbije. I zato ne mislim da su protesti završeni. Ne možeš završiti nešto što ti je ušlo pod kožu.
Svaki put kada neko kaže „dosta je“, svaki put kada neko pošalje poruku ili izađe na ulicu, to je nastavak. To je naš tihi marš, naša revolucija bez mikrofona. Revolucija koja ne ruši, nego podseća. Podseća da smo još ovde, da nismo zaboravili, da hodamo i da ćemo, dokle god treba, hodati za one koji više ne mogu.
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
