Nikada od vremena kubanske krize 1962. evropska javnost nije toliko uplašena pretnjama ruske agresije i izbijanja globalnog nuklearnog sukoba. Od kako je izbio rat u Ukrajini, Evropu je zahvatilo pesimističko raspoloženje oko opšte sigurnosti.
Između 41 i 55 odsto ljudi u ključnim evropskim državama – Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji, Italiji i Španiji – veruje da je velika verovatnoća da tokom naredne decenije dođe do Trećeg svetskog rata.
Tek 16 odsto Italijana i 44 odsto Francuza smatra da u globalnom konfliktu njihove nacionalne armije mogu da brane zemlju – za razliku od SAD gde uverljivih više od 70 procenata ima poverenja u svoje oružane snage.
Evropski strahovi od apokalipse Sudnjeg dana se pre svega zasnivaju na kalkulacijama da bi Rusija svoje vojne operacije mogla da premesti dalje na zapad od Ukrajine, a to znači da bi se na meti našla neka od članica NATO. Generalni sekretar Alijanse takođe govori o takvim rizicima ukoliko Rusija ne bude obuzdana.
Stvara se ambijent koji pogoduje panici. Pripremaju se skloništa, a ljudi se savetuju da naprave neophodne zalihe i čuvaju određene količine keša zbog straha od kraha elektronskog bankarstva.
Posle serije incidenata sa povredama vazdušnog prostora i upadima dronova – za koje se veruje da iza njih stoji Moskva – tri baltičke države, Poljska i Finska uputile su pismo predsednici Evropske komisije u kome upozoravaju na potencijalno širenje ruske agresije. U međuvremenu su slični incidenti zabeleženi u Nemačkoj, Poljskoj i Slovačkoj.
Države Baltika će vrlo skoro ostvariti cilj da značajno pre postavljenog roka 2035. izdvajaju pet procenata svog BDP za odbranu. Povrh toga, od EU dobijaju kredite od 14 milijardi evra u vojne svrhe, a planira se i podizanje „zida protiv dronova“.
Da li je testiranje NATO u ovom delikatnom vremenu bila i ključna tema iznenadne i nenajavljene posete direktora CIA Džona Redklifa Moskvi, prvog američko-ruskog kontakt na visokom nivou od prošlogodišnjeg samita Donalda Trampa i Vladimira Putina na Aljasci?
Bela kuća posetu opisuje kao „polu-rutinsku“. Rusija je potvrdila, a Sergej Nariškin, direktor ruske spoljne obaveštajne službe, samo je rekao da se raspravljalo o neimenovanim „osetljivim pitanjima“.
Direktor CIA ne putuje tek tako. Šta je bilo toliko važno? Šta je to „nešto što bi moglo da iskrsne“ iz posete, kako je izjavio Tramp?
Ubrzanje mirovnog procesa oko Ukrajine koji je u punom zastoju? Impuls posustalim bilateralnim vezama? Razgovori oko konflikta u Iranu. Rusija je trgovinski i vojni partner Teherana i može da bude na meti sekundarnih Trampovih sankcija nedavno zavedenih Iranu i zemljama koje s njim sarađuju.
Tvrdi se da je posle serije incidenata sa ruskim dronovima po Baltiku, Rumuniji, Poljskoj, a sada i Nemačkoj, Amerikanac bio u misiji upozoravanja ili ubeđivanja ruskog liderstva da odustane od provokacija ili od ideje napada na neku članicu NATO.
Tramp je to demantovao, a i portparol Kremlja Dmitri Peskov odbacio je kao „nerealne“ spekulacije o širenju oružanog konflikta prema istočnom krilu NATO i optužbama da Rusija vodi hibridni rat, uključujući povrede vazdušnog prostora, elektronsko i sajber ratovanje, sabotaže, širenje dezinformacija…
Ali, ako je Redklifova misija zaista bila da upozori Kremlj da se uzdrži od provokacija članica NATO, pitanje je koliko to efekta može da ima. Pre Redklifa u Moskvi je novembra 2021. boravio tadašnji šef CIA Vilijem Burns. Upozorio je Ruse da ne intervenišu u Ukrajini. Znamo šta je bilo tri meseca kasnije.
Zabrinutost se uvećava pošto većinska javnost prepoznaje da se svetski poredak koji je bio zasnovan na pravilima pretvara u poredak kojim dominira sila.
Donald Tramp preti da će persijska civilizacija „umreti u jednom danu“ i da bi mogao sa bombarduje saveznike iz Omana, što se posle Venecuele ili pretnji Grenlandu i Kubi nove potvrde da se oslanja isključivo na silu.
Vladimir Putin nema nameru da odustane od agresije na Ukrajinu i kaže da „niko nije spreman da igra po pravilima koja je negde daleko uspostavila jedna osoba“. Si Đinping upozorava da ujedinjenje sa Tajvanom ne može da spreči „bilo koja sila“.
Nuklearna top trojka svetskih lidera ne deluje ni malo miroljubivo, ali ohrabrenje stiže s druge strane – od međunarodne javnosti. Jedno nedavno istraživanje Rokfelerove Fondacije obavljeno među 36.000 ljudi iz 34 zemlje pokazuje da je 55 odsto spremno da prihvati međunarodnu saradnju oko ljudskih prava, pravne države, klimatskih promena i veštačke inteligencije – po cenu kompromisa oko nacionalnih interesa. Samo 20 odsto je protiv.
Nije slučajno da dok velika trojka postaje sve nepopularnija, globalna publika gleda prema Kanadi, Australiji, Japanu, Britaniji, Francuskoj, Brazilu ili Južnoj Koreji. Popularnost stiču kanadski premijer Mark Karni i finski predsednik Aleksander Stub, ali sudbinske odluke o miru ili ratu donose se u Vašingtonu, Moskvi i Pekingu.
Lično ne verujem da Putin ima nameru da zarati sa NATO. Njegov prioritet, „suština problema“, je zaustavljanje daljeg prodora NATO ka istoku. Potom sledi kontrola „ruskog dvorišta“, u koje ubraja i Ukrajinu. Vraćanje država Baltika ili Poljske pod skute Kremlja je, barem u ovoj fazi, nerealno.
Sejanje straha od Armagedona na Zapadu više je u funkciji opravdavanja povećanih izdataka za odbranu koji nesumnjivo pogađaju socijalni standard i prete izazivanjem nezadovoljstva.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
