Svaka čast Aleksandru Vučiću. Polarizovao je tokom svoje vlasti Srbiju do neslućeno opasnih razmera, a sada uspeva da i Evropsku uniju deli na saveznike i protivnike njegove politike.
Kako je, i čime, srpski vladar uspeo da za svoju antievropsku i autoritarnu politiku dobije podršku Evropske komisije je pitanje od milion (možda i više) evra?
U Evropskom parlamentu je ostao kratkih rukava, iako je i tu uneo podele. Grupacija narodnjaka, čiji je SNS pridruženi član, pokušala je da uoči izglasavanje rezolucije o Srbi spreči svaku debatu i na kraju je ipak uspela da je svede samo na izlaganja predstavnika svake od političkih grupacija unutar EP.
Socijalisti, demokrate i Zeleni progurali su svoju rezoluciju koja oštrom retorikom opisuje nazadovanje Srbije na evropskom putu, nedostatak demokratije, narušenu pravnu državu i ugrožene medijske i druge slobode.
Srbija je već jednom podelila Evropsku uniju oko Kosova jer pet članica odbija da prizna nezavisnost Kosova. Sada su Evropska komisija i Evropski parlament na kolizionom putu.
Brisel pokušava da oživi zamrznuti proces integracija Srbije sve u nadi da će tako „ohrabriti“ vlasti u Beogradu da konačno pokažu političku volju za reformisanje društva. Mnogima to, uz Vučićevu vlast, liči na Sizifov posao i smatraju da Srbija ne zaslužuje bilo kakve nagrade, makar one bile i više simbolične.
Uprkos tome, Evropska komisija, uz agitovanje predsednice Ursule fon der Lajen i komesarke za proširenje Marte Kos, uputila je članicama informativnu notu objašnjavajući zašto smatra da nedavne reforme opravdavaju otvaranje Klastera 3. Ključni argument je da je ojačan kapacitet Tužilaštva za organizovani kriminal.
Nije delovalo ubedljivo, a svakome ko iole bolje poznaje situaciju u Srbiji bilo je više nego nedovoljno. Osam država je bilo protiv ničim zasluženog nagrađivanja Srbije. Procena je da bi se ugrozio kredibilitet procesa proširenja.
Tako se došlo do tačke razlaza. Deo zvaničnika EU smatra da je održavanje dijaloga sa Beogradom od strateške važnosti uprkos zaostajanju Srbije na planu demokratije ili odbijanja da se pridruži sankcijama Rusiji. Iz perspektive Komisije, dezangažovanje znači rizik slabljenja uticaja Unije na Zapadnom Balkanu.
Kritičari smatraju da je odustajanje od kontroverzne reforme pravosuđa, tzv. Mrdićevih zakona, nedovoljan i neubedljiv korak da bi se srpska vlast nagradila otvaranjem Klastera 3. Suviše malo, suviše kasno.
Očekivano, Vučić je poručio da je „razumeo poruku EU“, ali da i nije važno što se ne otvara Klaster 3. „Za nas je važno da nam raste životni standard“, kaže predsednik i hvali se da Srbija „pretiče i zemlje Evropske unije i one koje su tobože ispred nas na evropskom putu“. To „tobože“ uskoro ćemo videti u slučaju Crne Gore.
„Nije sve zasnovano na zaslugama“, pokušava Vučić da ironijom protumači negativan stav dve-tri članice (bilo ih je osam). U pravu je, jer kada se izbaci ironija ostaje zaključak da Srbija nema tih zasluga da bi bila nagrađena.
Vučić uporno ponavlja da pre svega brani interese Srbije i da je zbog toga spreman da trpi kritike međunarodnih partnera. Znamo li mi šta je interes Srbije?
Geostrateški cilj davno je definisan: integracije u Evropsku uniju i korisna saradnja sa svima drugima, uključujući SAD, Rusiju i Kinu.
Paradoksalno je da Beograd ima najviše problema upravo na prvom pravcu. Umnogome sopstvenom zaslugom. Ne govorim ovde o reformama koje ne postoje, već o spoljnopolitičkim potezima koji nas udaljavaju od EU.
Prkosno neuvođenje sankcija Rusiji nekako je tokom četiri godine rata u Ukrajini palo u zasenak, mada se ne zaboravlja. Onda je došlo vreme za balansiranje, pa je srpska municija otišla na ukrajinsku stranu fronta, na otvoreno negodovanje Moskve.
Amerikanci pritiskaju oko NIS-a u nameri da istisnu Ruse, i uvode sankcije kineskim proizvođačima bakra i automobilskih guma u Srbiji sa jasnom porukom da Beograd prekalibrira „čelično prijateljstvo“ sa Kinom.
Vučić Amerikancima, pre svega zainteresovanim za energetiku Zapadnog Balkana, ponudi Đerdap 3. Vašington prihvati i otvori strateški dijalog – pod senkom najnovijih srpskih narudžbina kineskog naoružanja.
Nedavni događaji u Kijevu, na samitu Ukrajina – Jugoistočna Evropa, najbolja su ilustracija ozbiljnih manjkavosti strateške orijentacije srpske diplomatije.
Vučić odustane od teranja inata kao kada je odbio učešće na samitu EU – Zapadni Balkan. Ode u Kijev, što bi trebalo da predstavlja gest solidarnosti sa zemljom žrtvom ruske agresije.
Onda odbije da položi venac ukrajinskim žrtvama i jedini od učesnika ne potpiše završnu deklaraciju. Čemu to slatko-gorko ponašanje? Svaka kost-benefit analiza ukazuje da su štete veće od koristi.
Bolje da je ostao u Beogradu, nego što je prihvatio ulogu zastupnika interesa Vladimira Putina usred Kijeva. Ako je računao da će time odobrovoljiti Moskvu oko NIS-a, prevario se. Duplo golo.
To što Vučić unosi razdor gde god se pojavi skupo košta Srbiju, I tek će je koštati. Predsedniku i njegovoj sujeti jedino preostaje Pirovo likovanje da je uspeo da podeli Evropljane. Njemu dovoljno, Srbiji nedovoljno.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
