Važio je za glas liberalnog razuma i ambicije da Socijalistička partija Srbije postane stranka savremene levice kakva je neophodna svakoj demokratskoj zemlji. Pokazalo se da je to dovoljno da Branko Ružić posle dužeg potmulog rata bude isključen iz članstva SPS-a.
Ivica Dačić, nekadašnji junoša Slobodana Miloševića, okrutno se poneo prema svom mlađem kolegi i doskorašnjem potpredsedniku, potvrđujući da nije spreman za bilo kakav unutarpartijski dijalog, još manje za reforme stranke kojoj preti da ponovi sudbinu nekada velike i uticajne Demokratske stranke.
Proterivanje Ružića obavljeno je po istoj matrici po kojoj je Brozova komunistička partija izbacila Milovana Đilasa i pečatirala sopstvenu autoritarnost. Dok Dačić po receptima Aleksandra Vučića gradi kult ličnosti u svom manjem političkom zabranu, SPS prolazi kroz krizu.
Socijalisti imaju verovatno ideološki najkompaktnije biračko telo, ali stranka koja je imala stabilnih 11-12 procenata se posle ulaska u koaliciju sa naprednjacima srozala blizu ivice cenzusa isključivo zato što se njihova otuđena energija troši se na lukrativno učešće u vlasti. Godine koje je levičarski SPS proveo sa konzervativnim SNS-om korodirale su njegov identitet.
Džaba što su socijalisti odlučili da u skladu sa praksom od 2012. samostalno izađu na izbore ne bi li pokazali da nisu privezak svog naprednjačkog koalicionog partnera. Mnogi autentični socijalisti ne bi da glasaju za zajedničku listu sa SNS-om.
Ružić je odluku nazvao „lekovitom“, ali pitanje je koliko je ona autohtona, a koliko je deo neke tamne postizborne Vučić-Dačić kalkulacije. Nije „Informer“ tek tako dizao (kamuflažnu) buku protiv Dačića – koji bi da se kandiduje za predsednika države.
Odluka Statutarne komisije SPS-a da izbaci iz članstva Ružića je u ovom predizbornom vremenu mogući ustupak naprednjacima i lično Vučiću koji je svoju netrpeljivost prema liberalnom socijalisti poslednji put pokazao povodom požara u Deliblatskoj peščari.
Posebno ga je iritiralo Ružićevo upozorenje da „požar ne bi smeo da postane urbanistički plan po želji nekih“, a u javnosti se kao jedan od „nekih“ pominjao Vučićev prebogati kum Nikola Petrović i plan o izgradnji vetroparkova.
Njemu je samo novac važan, opljunuo je Vučić. Ružić realno i jeste blokaderski kadar, dopunila je Ana Brnabić. Ružić svakako nije bio nesmotren kada je u prvom reagovanju na ekskomunikaciju izjavio: Odluka je politički doneta na drugom mestu. SPS je pristao na ulogu filijale SNS-a.
Štošta se ne prašta Ružiću. Činjenica da je posle tragedije u Ribnikaru kao ministar prosvete podneo ostavku i tako dao primer – koji drugi ne bi da slede. Uputio je saučešće povodom smrti Dragoljuba Mićunovića.
Ključna tačka optužbe je novijeg datuma i tiče se studenata. Ružić je bio na demonstracijama 15. marta prošle godine. Tada je izjavio „da ima pravo da šeta po Beogradu gde hoće i kada hoće“.
E pa neće, procenili su vodeći socijalisti odani Dačiću koji je zbog svog enfant terrible doživeo ko zna kakve sve neprijatnosti od Vučića koji nije zaboravio da je Ružić pozivao SPS da povuče „jasne crvene linije“ prema SNS-u i oštro se protivio da njegova stranka bude „prirepak“ vladajućih naprednjaka.
Ružić je svojeglav. A šta treba da bude? Tuđeglav? Da ne razmišlja svojom glavom, da bude deo hora u kojem svi pevaju istu notu? Da poslušno radi sve što mu kaže njegov partijski šef ili, još gore, šef desničarske vlasti.
Kada se analizira šta studenti traže, jasno je da su mnogi njihovi zahtevi zapisani u programu socijalista, ali oni su davno pobegli od samih sebe, da se ne govori koliko daleko od ideja Dimitrija Tucovića.
„Očigledno da bi studenti trebalo da pobede da bi Srbija pobedila“, govorio je Ružić nagoveštavajući da studentski pokret „sutra može biti politički partner“ SPS-u i da bi posle izbora trebalo razgovarati sa svima.
„Mislim da se pravičnost budućih izbora ne određuje tek kada se prebroje glasački listići. Ako su izbornu kampanju obeležili pritisci na zaposlene u javnim preduzećima ili državnoj upravi, neravnopravan pristup medijima i zloupotreba javnih institucija, onda sam izborni dan ne može da poništi ono što mu je prethodilo“, još je jedan citat koji je zaparao uši Dačiću koji se Vučiću obećao kao postizborni partner.
„Posle svih opomena sa ovakvim provokacijama i iznošenjem stavova koji su suprotni politici stranke (Ružiću) više nije mesto u SPS-u“, tvrde da je izjavio Dačić.
Kakva blasfemija, grme pravoverni socijalisti. Pozivaju se na povrede Statuta. Zaboravljaju na Dačićevo „istorijsko pomirenje“ sa demokratama – ispostavilo se samo radi vlasti. Zar to nije bila povreda Statuta? Demokrate su tada bile ono što su danas studenti.
Ružić poštuje odluku. „Statut nije kišobran: ne otvara se samo kad tebi pada kiša“, rekao je jednom prilikom, ali nije sada u pitanju njegova buduća sudbina. Pošto je proglašen za disidenta, lako može da manevriše po planšeti srpske politike.
U pitanju je sudbina socijalista kojima su naprednjaci oduzeli njihovo Ja. Preciznije, Dačić je to dobrovoljno učinio kako bi i dalje bio u vlasti. Stvorio je oko sebe ekipu koja bi etnički očistila Kosovo. Pošto to nije mogla, očistila je Ružića.
Ovoj zemlji je potrebna stranka savremene levice, a ne poslanik SPS-a koji tokom skupštinske rasprave o KiM na telefonu gleda porno snimak. Svi pokušaji sa raznim socijaldemokratama su propali. SPS je mogao to da bude, pod uslovom da se reformiše. Umesto toga, privezao se za SNS-a od koga je, programski, udaljeniji nego od nekih stranaka proevropske opozicije.
Autentičnim socijalistima nije mesto sa desnim nacionalistima. Savremena levica svoje prirodne partnere mora da traži na drugoj strani. Savezništvo sa sindikatima nekada je bilo sveti Gral socijalista. Trebalo bi da podržavaju zahteve za većom socijalnom pravdom, za efikasnijom zaštitom radnika, za poštovanjem minimalne cene rada, izmenom zakona o radu i štrajku. Od socijalista se očekuje da vode pobunu protiv brutalnog neoliberalizma. Ništa od toga.
Neka socijalisti svom članstvu i simpatizerima, drugovima i drugaricama, objasne šta su. Dužni su da se identifikuju i prestanu da se kriju pod crvenim barjakom proleterskog internacionalizma. Dosta je kamuflaže.
Zato Ružiću posle tri decenije nije mesto u ovakvom SPS-u. Izlaskom je on dobio, a socijalisti su njegovim isključenjem propustili veliku priliku da postanu ono što bi trebalo da budu i što od njih očekuju mnogi njihovi visoko ideologizovani birači.
Poslednja šansa biće dani posle izbora. Socijalisti uz naprednjake će nastaviti da tonu u bezličnost, da idu ka samouništenju i sopstvenom pokopu. Sve drugo bi bilo „početak nove ere u Srbiji“, kako nedavno reče Ružić.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
