Danas je u Beogradu počelo suđenje u slučaju Generalštab. Jedan ministar u Vladi Srbije sedeo je u sudnici u svojstvu optuženog. To je slika koju režim sebi više ne želi da dozvoli.
Svesno ili ne, objasnio je to juče onaj ko se izmena pravosudnih zakona navodno i setio, poslanik Srpske napredne stranke (SNS) Uglješa Mrdić.
Na pitanje da li su pravosudni zakoni doneti zato što je vladajuća stranka nezadovoljna svojim kadrovskim rešenjima, Mrdić je rekao:
„Zato što su krenuli sa hapšenjem ministara iz SNS-a. Zato što su hteli na kraju da uhapse predsednika Vučića, da budemo otvoreni. Zato što bi krenuli da hapse ljude. Hteli su da sprovedu obojenu revoluciju do kraja, da sruše državu“.
Iako je motiv koji stoji iza izmena pravosudnih zakona bio jasan i ranije – što brže sprečiti da se još neki presvučeni radikal nađe na optuženičkoj klupi, nije na odmet to što je ovako eksplicitno priznanje došlo iz redova onih koji su se trudili da evropske partnere ubede da izmene imaju sasvim drugačiji karakter.
Ali i pre Mrdićevog pojašnjenja bilo je to jasno i onima u Briselu.
Komesarka za proširenje Marta Kos jasno je poručila da je usvajanje zakona „ozbiljan korak unazad“, ali i da ne razume zašto se Srbija kreće u suprotnom pravcu u momentu kada se menja dinamika u procesu proširenja, a Crna Gora i Albanija idu napred.
Stvari više nisu tako komplikovane i jasno je zašto Srbija zaostaje.
U Crnoj Gori i Albaniji vlasti su dale makar minimum da se obračunaju sa organizovanim kriminalom i korupcijom, ojačavajući institucije koje bi time trebalo da se bave, dok je režim u Srbiji spreman da takve institucije u potpunosti rasformira i razori.
Upozorenje da Srbija ide unazad stiže u danima kada se navodno u zvaničnom Beogradu odlučilo da se ide napred.
Tako je brzo pao u vodu igrokaz vlasti sa osnivanjem Operativnog tima, tela zaduženog za napredak Srbije na putu ka EU, a koji predvodi šef Misije Srbije pri EU Danijel Apostolović.
Posle usvajanja Mrdićevih zakona i jasne poruke da se već dotučenom srpskom pravosuđu neće tolerisati nikakav izlet koji bi uključio procesuiranje vladajućih, nikakvih operativni timovi ne mogu pomoći Srbiji da se približi EU.
Tako sve ono što je ovaj tim sebi postavio kao ciljeve, od otvaranja preostalih pregovoračkih klastera, do dobijanja prelaznih merila za njihovo zatvaranje, predstavlja samo spisak lepih želja i jeftin trik da se Briselu pokaže nekakva zainteresovanost za proces evropskih integracija.
Ono što koči Srbiju na putu ka EU nisu pitanja „ptičica i ribica“ kako je to pokušao da predstavi predsednik Srbije na sednici Vlade na kojoj je predložio ambasadora u Briselu da ta pitanja i reši, već duboki problemi u oblasti vladavine prava i demokratskih kriterijuma.
Kroz kriterijume za pristupenje ali iskustvo onih koji su sada već dosta ispred Srbije u procesu pregovora, jasno je da je za napredak ka članstvu EU potrebno osnaživanje svih onih kojima je moć da kontrolišu izvršnu vlast tokom prethodne decenije oduzeta.
Slučaj sa pravosudnim zakonima pokazuje da režim na to nije spreman.
