U 11:52 prvog novembra 2024. je pala nadstrešnica i tragično ubila 16 ljudi.
Iste večeri, prvog novembra 2024, autokrata Srbije je uradio ono što je veoma uspešno radio otkad je okupirao zemlju – masno slagao, oslanjajući se na iskustvo koje ga uči da sve laži, sva zlodela, sve greške, sve izdaje, sve podvale, sve prodaje, sva korupcija, sve može da se ispegla bez da izgubi kontrolu, posledično i vlast.
Ova dva događaja prvog novembra, jedan ujutru i drugi uveče, su pokrenuli dva procesa, dve spirale, koje su povezane u beskonačni lanac akcija i reakcija, slikovito poput DNK lanca. Taj lanac je genetski kod najvećeg svedruštvenog ustanka u Srbiji protiv unutrašnjih okupatora. Ova dva procesa hrane jedan drugog i tako menjaju Srbiju.
Prvi proces, prva spirala, je buđenje društvene i političke svesti među građanima Srbije, i masovna spremnost na žrtvu, otpor i suprotstavljanje okupatoru uz preuzimanje rizika. Ovaj proces je na pogonu dve emocije – besa protiv korumpirane vlasti, i optimizma zasnovanog na poverenju u studentski pokret i njihov potencijal da iznesu promene.
Bes je bila primarna reakcija ogromnog broja građana na činjenicu da je nesposobna i korumpirana vlast, koja se onoliko kitila infrastrukturnim projektima kao da su to njihove zadužbine, svojim bahatim i nemarnim pristupom dovela do toga da njihov projekat ljudima bukvalno padne na glavu i usmrti ih.
Optimizam se javio kasnije sa pojavom studentskog pokreta koji je podario ljudima objekat poverenja za kojim su mnogi godinama žudeli u politici, kao i osećaj pobede koji protivnici režima nisu poznavali do tada.
Ovaj lanac je, u stvari, niz akcija pobunjenih građana, pre svega studenata. U niz akcija spadaju najveći protesti u istoriji Srbije, najbrojnija i najduža hodočašća u istoriji Srbije, genijalne političke poruke, eksplozije duhovitosti, vrhunske političke odluke, cvetanje demokratskih načina, individualna junaštva i grupna herojstva, obožavanje čojstva, i još mnogo mnogo drugih.
Drugi proces, druga spirala, je dugačak lanac loših reakcija Aleksandra Vučića i njegovih izvršilaca. Na početku kada su bestidno slagali da nisu renovirali nadstrešnicu, priznajem, njihova pretpostavka je bila na mestu. Da ste me tog dana pitali da li je pogrešio, rekao bih da – kao i često što radi, ali ispeglaće. Da ste me 15. novembra pitali da li je pogrešio – rekao bih da, opet greši u serijama, ali ispeglaće. Da ste me na Aranđelovdan pitali da li je pogrešio – rekao bih vam da je ispeglao on to već, iako je ispao glup.
Zašto mu onda, odnosno zašto im onda nije uspelo, iako je toliko puta do tada uspevalo? Zašto je niz akcija i narativa koje su koristili protiv svojih političkih protivnika od uzimanja vlasti – masne laži, spinovanja, optužbi da su studenti opozicija, pa optužbi da su studenti obojena revolucija, pa nasilje režimskih batinaša, pa nasilje policije, gebelsovska medijska sakaćenja učesnika ustanka, masovna hapšenja – ne samo bilo impotentno nego je direktno hranilo potenciju ustanka, a smanjivalo potenciju režima?
Sigurno je i zato što smo već dugo bili u političkoj krizi punoj tenzija, rekao bih od 2023. godine, ali pre svega zato što su ljudi odlučili da vladajućoj stranci, ovog puta, ne oproste laži i spinovanja usled ovako očigledne povezanosti korupcije i smrti. Njihovo insistiranje na starim metodama je samo dodatno razgnevilo ljude koji su bili šokirani tragedijom.
Sada smo svi pametni kada kažemo da ništa od ovog ne bi bilo da je Vučić odmah žrtvovao nekoliko istaknutih članove svoje stranke, ili samo da je predao sve papire odmah kada su mu tražili Ili samo da je… imao je mnogo prilika, svaku je propustio, i onda je postalo kasno.
Pored toga, i jedna ključna okolnost se promenila – desilo se ono što niko od nas nije mogao ni da pretpostavi (pa ni Vučić) – buđenje jedne generacije mladih ljudi koje smo smatrali tragično nezainteresovanom i pasivnom. Bez toga, građani bi ostali sami sa besom, bez optimizma. Kao i toliko puta do tada.
Taleb bi verovatno poricao da je to „crni labud“ srpske politike, ali je to što se desilo toliko daleko od naših tadašnjih očekivanja (pa i poimanja) da je sigurno najbliže Talebovim kategorijama crnih labuda.
Okidač za buđenje, tj. prebijanje studenata FDU, je bila još jedna Vučićeva greška, mada je i između prvog novembra i tog prebijanja krajem novembra pravio niz grešaka u komunikaciji i delanju. Onda se lanac loših poteza samo nastavio do današnjeg dana, često tragikomično, u formi konstantnog koprcanja i grebanja, iznova i iznova novih spinova „rešenja“ i mera, sve promašaj za promašajem, svaki spektakularniji od prethodnog, svaki iz istog šešira poteza i komunikacija kao ranije, ali ovog puta kao farsa. Kao guske su u magli.
Naravno, i nedelje pre studentske pobune su bile ključne. Instant reakcija opozicionih aktera je povećavala tenziju u društvu i nije dozvoljavala da to sve prođe „tek tako“. To je bio bes, pobuna, ali nedovoljno za svedruštveni ustanak. Za ustanak je bilo potrebno poverenje, za ustanak su bile potrebne pobede.
Promene
U gorepomenutom lancu akcija i reakcija, lancu dve spirale, došlo je do velike promene u Srbiji.
Po prvi put od preuzimanja vlasti, većinska Srbija je protiv režima Aleksandra Vučića. Srbija je podeljena, da, ali je bila podeljena i pre prvog novembra 2024. s tim što je sada podeljena na način koji ovu vlast šalje u političku istoriju (ukoliko ne uđu u režim diktature kao najčešći model vladavine manjine nad većinom).
Nema više neutralnih. Pre prvog novembra, neutralnost je bila društveno prihvatljiva iako je i tada značila da vam zločini režima ne predstavljaju moralni teret ako ćutite. Danas više nije društveno prihvatljivo, i to je veliki broj neutralnih rasporedilo na stranu većinske Srbije protiv Vučića, a manji broj zarobio na strani režima.
Politika se vratila među ljude, iako maskirana u antipolitiku. Na talasu antipolitičkih tendencija da nam trebaju „novi neukaljani“ ljudi, koji se nikada nisu bavili politikom, i koji nisu u strankama, nama je antipolitika kao cunami potopila tradicionalno političko i na tom istom talasu nam, u stvari, donosi politiku među veliki broj ljudi. Mnogi su počeli da se bave politikom pod maskom antipolitike, nepolitičkog i nestranačkog.
Poverenje se vratilo u politiku. Po prvi put od Vučićevog preuzimanja države, u Srbiji postoji jedan politički akter, pored Vučića, koji ima ogromnu dozu poverenja, što ukupan broj ljudi koji imaju poverenje u političke aktere penje do skoro 70% ukupne populacije (Po istraživanjima koje smo radili i u koje sam imao uvid).
Povratak politike i povratak poverenja u političke aktere su jaki temelji za novu Srbiju posle rušenja režima Aleksandra Vučića, i ovome bi trebalo da zahvalimo studentskom pokretu. Omogućava novi zamajac Srbiji, ali i može stvoriti prevelika očekivanja koja su uvek izvor velikih problema. Zato je upravljanje očekivanjima jedan od, ako ne i najveći i najteži zadatak političkih aktera koji budu preuzimali vlast u Srbiji.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
