Otpor, neizvesnost, progon, strah, solidarnost, bes, bunt, građanska neposlušnost… Niz sintagmi kojima bi turbulentna godina za nama mogla da se opiše je neverovatno dug, a već je sada sasvim izvesno da se žar građanske pobune i želje za pravdom neće ugasiti ni u narednoj godini.
Uz sada već poznatu parolu “Pumpaj”, veliki nalet energije i masovnost na svim skupovima, početak godine obeležila je celodnevna blokada Autokomande, jednog od največih čvorišta u beogradskom saobraćaju. Šareni transparenti, zvuci pištaljke i još moćniji odjek petnaestominutne tišine tog dana su, inače krcatu Autokomandu, pretvorili u žarište bunta.
Već je tada bilo jasno da 2025. godina neće biti ni nalik bilo kojoj drugoj, te da je energija studenata neprikosnovena u svojoj istrajnosti. Masovna okupljanja su se nastavljala, a bunt se decentralizovao i “selio” na sve krajeve Srbije. Na proteste se išlo pešice, uz suze, dočeke od strane građana u malim mestima i ogromnu motivaciju. Novi Sad, Kragujevac, Niš, Novi Pazar, Kraljevo…
Za to vreme, atmosfera u vladajućoj garnituri je uveliko ključala, a do kulminacije je došlo kada je Miloš Vučević podneo ostavku na funkciju premijera. Ipak, urušeni sistem izvršne vlasti tada nije promenjen, već je samo dobio nove figure na istim pozicijama.
Analitički posmatrano, ova ostavka ima pre svega funkciju političkog ventila. Njome je vlast pokušala da ublaži rastuće nezadovoljstvo građana i studentskog pokreta, nudeći personalnu žrtvu kako bi se sačuvala stabilnost režima i izbegla dublja politička kriza.
Na Vučevićevo mesto imenovan je Đuro Macut, Srbija je de facto dobila novu vladu, ali bez suštinskih promena u načinu upravljanja, raspodeli moći ili političkim prioritetima. Promena imena na čelu izvršne vlasti nije donela promenu politike. Klljučni mehanizmi odlučivanja ostali su netaknuti, a odgovornost za sistemske propuste i dalje razvodnjena.
Neizvesnost pravca u kome će studentski pokret otići kulminirao je u februaru. Politička artikulacija dalje borbe visila je u vazduhu kao opcija, govorilo se o ekspertskoj vladi, izborima, ali i ideji generalnog štrajka.
Kolektivno buđenje i novi studentski zahtev
Protest održan 15. marta u Beogradu bio je možda i najmasovniji protest u Srbiji, sa više okupljenih demonstranata nego 5. oktobra 2000. Godine. Sve je mirisalo na revoluciju. Mnogi i dalje smatraju da je upravo ovaj protest mogao predstavljati prekretnicu u srpskoj političkoj sceni, sa stotinama hiljada okupljenih građana i studenata, ali potencijal te masovnosti nije u potpunosti iskorišćen.
Atmosfera je bila nabijena emocijama: besom, zahtevima za pravdom i reformama, ali i entuzijazmom zbog istorijskog broja učesnika. Ipak, kako je protest napredovao, videlo se da organizacija, pa čak i među samim studentima, nije uspela da preusmeri energiju okupljenih u konkretan pritisak na vlast.
Studentski redari, koji su u prethodnim blokadama bili simbol discipline i koordinacije, tog dana su skidali prsluke, što je dodatno oslabilo osećaj kontrole i organizovanosti među učesnicima. Mnogi su im to zamerili, ali s obzirom na neizvesnost i opasnost kontraofanzive iz Ćacilenda, koji je tada tek nastajao, kao i na upotrebu zvučnog topa, koju vlast i danas negira, možda je bolje ne znati kakav bi ishod bio da se tog dana postupalo drugačije.
Jedno je sigurno – od tog dana svima je postalo jasno da povlačenja nema i da politička neutralnost više ne može biti legitimno opravdanje.
Dugo očekivana politička artikulacija ozvaničena je 5. maja, kada su studenti u blokadi zvanično zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Studenti su time prvi put kolektivno i javno rekli da problem nije samo pojedinačna odluka, predsednik, već sam politički poredak i legitimitet vlasti, koji se više ne može „popraviti“ parcijalnim ustupcima. Time su prekinuli narativ da su protesti apolitični, neartikulisani ili besciljni i pokazali da je promena moguća jedino kroz demokratski proces u kojem građani ponovo odlučuju.
Taj zahtev, ipak, i dalje čeka na svoje ispunjenje.
Represija kao poslednja instanca odbrane
Nakon još jednog u nizu masovnih protesta, održanog 28. juna u Beogradu, dolazi do presedana. Studenti su građanima dali zeleno svetlo i decentralizovana građanska neposlušnost, poznatija kao “kontejner revolucija” je otpočela i obeležila letnje mesece.
Krenula je i odmazda režima ispoljena u vidu različtih scena policijske brutalnosti, nepravednog privođenja. Kordoni policije, spremne da napadne građane u bilo kom momentu, suzavac, palice i pretnje, postale su znak da je vlasti jedino još nasilje preostalo kao način odbrane svog odavno izgubljenog legitimiteta.
Godinu za nama ne možemo da posmatramo, a da ne spomenemo i one koji su prvi na svojoj koži osetili nepravdu i prolazili kroz kafkijanski proces samo zbog izgovorenih reči. Novosadski aktivisti Mladen Cvijetić, Srđan Đurić, Marija Vasić, Lado Jovović i Davor Stefanović (PSG), kao i aktivista grupe Stav Lazar Dinić, proveli su gotovo sedam meseci u kućnom pritvoru, iako protiv njih nije postojala čvrsta pravna osnova za ovako dugotrajnu meru. Još šestoro aktivista se trenutno nalazi van zemlje.
Tokom leta, brojna hapšenja i odmazda su kulminirali. Najgori slučajevi policijske brutalnosti bili su slučaj Nikoline Sinđelić i Bogdana Jovičića.
U garaži Vlade Srbije, studentkinja Nikolina Sinđelić bila zlostavljana i pretučena od strane Marka Krička, komandanta Jedinice za zaštitu određenih lica i objekata (JZO). Prema njenim iskazima, Kričak ju je udario, gurnuo glavu uz zid i u pritvoru joj izgovarao preteće i seksualno uvredljive komentare, uključujući i pretnje silovanjem, Ove optužbe su izazvale javnu osudu i proteste podrške širom zemlje pod sloganom „Svi smo mi Nikolina“.
Bogdan Jovičić, student iz Novog Sada, bio je mesecima u pritvoru pod optužbama za nasilničko ponašanje tokom protesta u maju 2025. Njegovo hapšenje sprovedeno je od strane pripadnika specijalne jedinice Žandarmerije, koji su ga priveli uz tvrdnje da je učestvovao u demoliranju prostorija stranke SNS. Tokom pritvora, Bogdan je bio izložen teškim uslovima — bio je u kućnom pritvoru s ograničenjima kretanja i komunikacije, a jedan od najšokantnijih trenutaka bio je sprovođenje u lisicama na sahranu njegovog oca, što je izazvalo šok i ogorčenje javnosti.
Bogdan je ostao istrajan, stupio u štrajk glađu i dobio masovnu podršku građana, čime je njegov slučaj postao emblemat borbe za pravdu, slobodu izražavanja i prava studenata u Srbiji.
Hrabrost Nikoline, Bogdana i svih drugih studenata i aktivista pokazuje da borba za pravdu nije apstraktna – ona se vodi na ličnom nivou.
Njihova istrajnost pred pritvorom, pretnjama i nasiljem podseća nas da svi mi možemo biti na njihovom mestu, i koliko su važni jedinstvo i međusobna podrška.
Represija vlasti, koliko god bila brutalna, ne može slomiti istinu ni volju ljudi koji se ne boje da ustanu za ono što je ispravno. Svaki njihov korak nas podseća da kolektivna snaga zajednice i hrabrost pojedinca idu ruku pod ruku u borbi za prava i slobodu.
Ulazimo u novu godinu sa starim zahtevima, ali još jačim otporom. Hrabrost, jedinstvo i istrajnost studenata i građana pokazali su da promena nije apstraktna: ona je u našim rukama. Solidarnost i odlučnost postaće još jači, a glasovi pobune neće biti utišani. Svaki novi protest, svaka nova blokada i svaki podignuti glas podsećaju da borba tek počinje i da nas ništa ne može zaustaviti dok stojimo zajedno.
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
