Srbija je nedavno obeležila 25 godina od demokratske revolucije 5. oktobra 2000. kojom je srušen Slobodan Milošević i sve češće se povlače paralele između Miloševićevog režima i aktuelnog režima Aleksandra Vučića, kao i između 5. oktobra i sadašnjih studentskih i građanskih protesta. O ovim paralelama i perspektivama demokratskih promena u Srbiji danas razgovarali smo sa Florijanom Biberom, profesorom na Univerzitetu u Gracu i članom Savetodavne grupe Balkan u Evropi (BiEPAG).
Savremena politika: Prošlo je četvrt veka od demokratskih promena u Srbiji 2000. godine, a čini se da se ponovo suočavamo sa sličnim problemima. Kada pogledamo unazad na ovih 25 godina, da li mislite da smo danas tamo gde smo bili tada, ili postoje pomaci koji se ne mogu poništiti?
Florijan Biber: Ne mislim da je Srbija na istom mestu kao pre 25 godina, to je sigurno. Društvo se promenilo u proteklih 25 godina.
Izolacija koju je Srbija imala devedesetih, u pogledu putovanja i komunikacije sa svetom, više ne postoji. Ljudi su sada izloženi uticajima koji tada nisu bili mogući, jer se većina građana tada osećala odsečeno od sveta. To je velika razlika, ideje i globalni trendovi mnogo lakše dolaze u Srbiju.
Naravno, autoritarni režimi imaju mnogo sličnosti, ali devedesete su bile decenija ratova, hipernacionalizma i siromaštva. To danas nije slučaj, što u izvesnom smislu otežava suprotstavljanje autokrati. S druge strane, to znači da situacija za građane, iako nije dobra, svakako nije tako loša kao krajem devedesetih.
SP: Šta nam to govori o mogućnosti promene? Rekli ste da je možda teže suočiti se sa ovim autoritarnim režimom. Da li mislite da vlast uspešno balansira između jačanja autoritarizma i dovoljno „mekog“ pristupa da spreči prevrat kao 2000. godine? Ili je to možda ranije uspevalo, ali sada više ne, imajući u vidu aktuelne proteste?
FB: Postalo jasno još kada su počeli prvi protesti protiv Vučića, koji su bili usmereni protiv diktature, da je veoma teško mobilisati ljude samo oko pitanja autoritarizma.
Ako ljudima ekonomski nije loše, teško ih je motivisati da izađu na ulice i protestuju protiv autokrate, pogotovo protiv onog koji je – kao i mnoge savremene autokrate – veoma vešt u prikrivanju činjenice da jeste autokrata. To nije otvorena diktatura, već mnogo mekša forma. To nije slučaj samo u Srbiji, svuda vidimo da ljudi nerado protestuju ako im lično nije loše.
Ali to ne može trajati zauvek. I to upravo sada vidimo u Srbiji, u jednom trenutku ljudi počinju da osećaju posledice autokratske vladavine: korupciju, zarobljavanje države, ugrožavanje života građana. To su stvari koje se više ne mogu ignorisati.
Za razliku od Miloševića, Vučić nije tražio sukob sa Zapadom i nije izazvao izolaciju, naprotiv. To mu je pomoglo da izgradi i održi međunarodni legitimitet koji Milošević nikada nije imao, niti ga je želeo. Ali to, naravno, ne znači da će moći da vlada zauvek.
SP: Kako vidite sadašnje studentske i građanske proteste u poređenju sa onima iz 2000. godine, sa Otporom i Demokratskom opozicijom Srbije? Da li se mogu povući paralele ili su to potpuno različite situacije?
FB: Paralele svakako postoje. Zanimljivo je da se u Srbiji protestuje već osam godina, a sadašnji talas protesta se nadovezuje na više talasa koje smo videli od 2016. godine. Dakle, skoro deset godina svake godine imamo proteste u Srbiji.
To podseća na Miloševićevo vreme, protesti su se dešavali gotovo svake godine, osim možda tokom najmračnijih ratnih godina. Protesta je bilo 1991, 1992, pa zatim od 1996. do 2000. Postojalo je trajno nezadovoljstvo.
Međutim, protesti devedesetih – uključujući i 5. oktobar 2000 – nikada nisu okupili onoliko ljudi koliko smo videli na nekim protestima prošle godine. Protesti 15. marta ili 28. juna u Beogradu, kao i neki drugi, okupili su više ljudi nego 5. oktobra 2000, 9. marta 1991 ili na nekim drugim velikim protestima iz devedesetih.
Jedna velika razlika je što su današnji protesti mnogo mirniji. Devedesetih su protesti često bili nasilniji, i policija i demonstranti su bili spremniji na sukobe. Sada su svi mnogo uzdržaniji, što je značajna razlika.
Značajna razlika je i u tome što su današnji protesti mnogo mirniji. Devedesetih su protesti često bili nasilniji, policija je bila nasilnija, ali su i demonstranti bili spremniji na sukob. Sada su na mnogo načina uzdržaniji.
Takođe, uspevaju da održe proteste duže. Devedesetih to nije bilo moguće. Studentski i građanski protesti 1996-97. trajali su četiri meseca, a sada imamo proteste koji traju 11 meseci, skoro tri puta duže. To je impresivno.
Tada su protesti bili uglavnom ograničeni na Beograd. Nije bilo masovnih okupljanja širom zemlje, osim 2000. godine, kada je Otpor išao po manjim mestima da mobiliše građane – slično kao što to danas rade studenti. Upravo to predstavlja pretnju režimu, jer je u tim manjim mestima jezgro biračkog tela Miloševićeve, a danas Vučićeve partije.
SP: Neki komentatori smatraju da studenti, zbog nedostatka organizacije i vođstva, ne predstavljaju pravu političku alternativu. S druge strane, imaćemo izbornu listu izabranu od strane studenata, koje će predstavljati jedan vid političke artikulacije protesta. Kako vi to vidite – može li takav pokret predstavljati alternativu?
FB: Ne može ponuditi sveobuhvatnu političku alternativu, ali to ni nije potrebno. Ne nudi potpun program, ali to nije ni poenta. Ovo je borba koja je skoro „predpolitička“, ona ima za cilj da ponovo uspostavi osnovne uslove za politiku.
Možda je to često pogrešno shvaćeno. Ne radi se o tome da nude drugačije politike u pojedinim oblastima, već da stvaraju uslove da uopšte postoji politička debata.
Vlada je uništila mogućnost za razgovor o politici jer je svaka alternativa proglašavana izdajničkom ili neprihvatljivom. Nije bilo prostora za debatu. Ono što studenti nude jeste povratak politike u javni prostor.
To će naravno biti privremeno, jer studentska lista – čak i ako bi pobedila – ne bi mogla dugo da vlada, činiće je ljudi različitih ideologija i prioriteta. Njihov glavni zadatak bio bi stvaranje uslova za normalnu političku konkurenciju.
Ako bi pobedili, njihov mandat bi bio da postave osnovne preduslove za slobodne i poštene izbore: urede izborni sistem, otvore medijski prostor, unaprede vladavinu prava. Sve to ne bi bilo završeno, ali bi bilo započeto, da bi zatim stranke mogle da se nadmeću u slobodnim izborima i nude različite političke izbore.
SP: Ali da li studentska lista uopšte može da pobedi? Postoji li primer u Evropi da je sličan pokret pobedio vlast, a kamoli autoritarnu vlast?
FB: Ne postoji očigledan primer. Možemo reći da je to izuzetan demokratski eksperiment. Ali postoji obrazac izbora koji imaju referendumsku prirodu kada autokratski lideri bivaju izazvani širokim frontom. Tako je bilo 1998. protiv Vladimira Mečijara, kao i 2000. u Srbiji i Hrvatskoj.
Dakle, činjenica da sada taj front čine studenti, a ne stranke, jeste inovacija, ali ne znači da je situacija potpuno drugačija, jer u takvim izborima građani glasaju protiv nekog, ne za određenog kandidata.
U Srbiji mnogi podržavaju studentsku listu iako ne znaju ko će biti na njoj, jer to nije suština. Poenta je razbiti postojeći sistem, i mislim da imaju realne šanse.
U takvom referendumskom kontekstu imena kandidata nisu presudna. Ako se masovna mobilizacija sa ulica prelije na biračka mesta, mogu da pobede.
Verovatno će biti pokušaja izborne manipulacije, kao i ranije, ali što više ljudi izađe na glasanje, to je teže lažirati rezultate. Ako se mobilizuje cela zemlja, čak ni SNS neće imati resurse da sve kontroliše.
A ako i pokuša, i ako postoje jasni dokazi o krađi, to bi bilo pogubno za režim. Znamo da upravo izborne krađe najviše motivišu građane na pobunu, kao 5. oktobra, koji se ne bi desio da Milošević nije pokušao da ukrade izbore 24. septembra. Isto se desilo u Ukrajini tokom „Narandžaste revolucije“. Kada su prava građana tako očigledno ugrožena, to najviše razgnevi narod.
Dakle, režim će se naći u teškoj situaciji: ili će falsifikovati rezultate i rizikovati još veću pobunu, ili će dopustiti fer izbore i rizikovati poraz.
SP: Mnogi kritikuju Evropsku uniju da ćuti i da ne vrši dovoljan pritisak na Vučićevu vlast niti pruža podršku studentima. Da li se slažete s tim, ili su ova očekivanja nerealna?
FB: Mislim da je EU zaista bila previše tiha, tu nema dileme. Bio sam vrlo kritičan prema tome. Prošlo je skoro pet meseci dok komesarka za proširenje nije dala jasnu javnu izjavu o protestima, a Ursula fon der Lajen ni posle 11 meseci nije rekla ništa značajno o protestima.
To je šokantno malo i slabo, pogotovo ako se setimo da je EU u prošlosti, recimo u Severnoj Makedoniji, bila mnogo angažovanija u sličnim situacijama. EU ima i sredstva, i alate, i legitimitet da reaguje.
Zbog te tišine, podrška EU je verovatno pala, posebno među onima koji su na ulicama – iako su upravo oni najbolji saveznici EU u Srbiji. Biće potrebno mnogo napora da se to poverenje ponovo izgradi.
Problem je što će jednog dana doći vreme „posle Vučića“, kao što uvek dođe vreme posle svakog autokrate. A EU će tada biti oslabljena u Srbiji, jer je predugo ulagivala Vučiću, iz straha, komfora, lenjosti, koristi, i time podkopala sopstveni kredibilitet. Kada taj trenutak dođe, platiće cenu. Pitanje je samo kada.
SP: Od proleća je ton EU donekle promenjen, više je kritičkih komentara iz Evropskog parlamenta, kao i od komesarke za proširenje. Da li to znači suštinsku promenu ili su u pitanju samo drugačiji pojedinačni glasovi?
FB: Poslanici u EP su već ranije imali kritičke stavove, samo su sada glasniji i uspeli su da ubede i druge.
Mislim da je došlo do određene promene u tome što je sve teže verovati da je Vučić zaista saveznik. Ta iluzija više nije uverljiva. Razlozi zbog kojih ga neki i dalje podržavaju sada su drugačiji.
Jedan jeste argument koji se često čuje: „ako budemo previše kritični prema Vučiću, okrenuće se ka Istoku“. To je ta geopolitička logika. Ne radi se o uverenju da je on čvrst saveznik ili pouzdan partner, već o proceni rizika da bi se mogao udaljiti. To je jedan od motiva koji je u protekloj godini postao značajniji.
Drugi je ekonomski, jednostavno: „imamo naše dilove”. Srbija ionako neće u EU u dogledno vreme, pa zašto talasati?
Treći razlog je specifičan za studentski pokret – njegovo odsustvo vođstva. To ga štiti od napada, ali otežava konvencionalnim međunarodnim akterima da pronađu sagovornika. EU se pita: „Ako ne razgovaramo sa Vučićem, sa kim onda?“
To je problem iz međunarodne perspektive: s kim da razgovaraju? Ko im je partner? Ideja da možda ne mora postojati jasno prepoznatljiva osoba, već da je reč o nečemu složenijem, izmiče njihovom shvatanju politike. Za njih je to jednostavno: „morate nam dati nekoga s kim možemo da razgovaramo.“
To je razlika u odnosu na, recimo, Severnu Makedoniju 2015. godine, gde je postojao Zoran Zaev, lice protesta i opozicioni lider sa legitimitetom, s kojim je EU mogla da komunicira. Ovde takva figura ne postoji, i to studentima otežava situaciju, jer EU nema „partnera“ sa kojim bi mogla da razgovara o daljim koracima.
