Preko noći porušene su četvrti u kojima su stanovali pripadnici najugroženijih društvenih slojeva ovog grada. Srednjovekovna naselja, zanemareni spomenici kulture i čitavi blokovi apartmana – nestali.
Na njihovom mestu nastali su novi trgovi, široke saobraćajnice, luksuzni objekti i poslovni kompleksi, a posledično drastično rastu cene zakupa ili kupovine nekretnina. Jaz između elite i običnih građana je sve veći. Luksuzni apartmani ostaju prazni.
Građani i pripadnici sloja inteligencije otvoreno kritikuju destrukciju, protestuju, javno istupaju protiv šarlatanstva i uništavanja identiteta ovog grada. Sve ovo prate brojni slučajevi korupcije, a cilj je održavanje autoritarnog režima na vlasti, uz, naravno, ekonomsku dobit.
Da, dobro pretpostavljate. Govorim o Parizu sredinom 19. veka, i gradonačelniku Žoržu-Eženu Osmanu. Zašto mislite da pričam o Beogradu od 2016. godine do danas?
Ne volim da dajem zasluge tamo gde ih verovatno nema. Sumnjam da je Vesić-Šapić vlast u Beogradu rušila po Osmanovom modelu, ali sličnosti su tolike da je teško povući jasnu granicu o kom se slučaju kada govori.
Prvi period ipak je zadržao „vizionarstvo“, utoliko što je Pariz tada dobio kanalizaciju. „Vizionarstvo“ beogradskih otaca zadržalo se mahom na fasadama.
Granica se ipak nalazi u jednom posebnom primeru, o kojem ću više govoriti kasnije. Dotad, krenimo redom.
Savamala. Naselje „zmija, pacova i narkomana“. Po ugledu na centralne pariške četvrti ruši se kako bi na njenom mestu niklo luksuzno naselje – Beograd na vodi. I baron Osman na sličan način započinje svoju veliku urbanističku revoluciju.
Obrazloženje ovog poduhvata u devetnaestovekovnoj Francuskoj je infrastrukturno – potrebno je imati sanitarnu, uređenu, i estetski lepu prostornu celinu u centru grada. U Beogradu se iseljavaju ranije pomenuti navodni „stanovnici“ ovog dela grada, u cilju ulepšavanja (i shodno duhu vremena, profitiranja).
Osman u Parizu nastavlja sa menjanjem identiteta grada. Uske krivudave ulice postaju bulevari, zapuštene velelepne zgrade bivaju prenamenjene ili potpuno uklonjene, a više od 60 odsto starih zgrada do temelja sravnjeno. Iz svojih domova seli se više od 30.000 pripadnika radništva.
Beograd poslednjih godina živi svoju „urbanističku revoluciju“. Uklanjanje jednog od 5 mostova na Savi (parališući saobraćaj, pogotovo tramvajski), najave rušenja važnih pijaca zbog izgradnje stanica i dalje nepostojećeg metroa, da pomenem samo neke primere. Gradu je svakako potreban razvoj, ali je pitanje ko ga, i u čijem interesu projektuje. Osman je barem delimično to radio u opštem, Vesić-Šapić duo u nekom drugom interesu.
Fuko u svojim predavanjima podseća da osmanizacija nije bila samo urbanistički projekat. Široki bulevari imali su i političku funkciju: omogućavali su državi lakšu kontrolu grada, pogotovo tokom protesta i oružanih sukoba, a otežavali su i podizanje barikada, koje su tokom prve polovine XIX veka bile jedno od glavnih oružja pariških ustanika.
Duge ulice bez puno mesta za bežanje, i sa mogućnošću lakog probijanja barikada i vođenja oružanog sukoba – bio je to recept za ostanak na vlasti uprkos sve masovnijim protestima.
Na ovom mestu Vesić-Šapić Beograd odstupa od Osmanovog Pariza, ali samo u praksi – nikako u duhu.
Beograd prethodnih meseci dobija novo sredstvo kontrole masovnih okupljanja. Ne, ne mislim na zvučni top, Ćacilend ili grupe koje podsećaju na paravojne formacije u samom centru grada. Mislim na ograde. Ograde duž ulice Kralja Milana, nove koje se postavljaju u Bulevaru Revolucije, one na Studentskom trgu, Terazijama, Slaviji itd.
Osmanovi bulevari kontrolisali su mase otvaranjem prostora. Ograde kontrolišu zatvaranjem istog. U situaciji protesta, nakon bačenog suzavca, ograde su prepreka za bežanje i prilika za policiju da lakše privede, čuj mene premlati, građane. Smatram da je to prava svrha novog infrastrukturnog rešenja.
To, kao i otežavanje posla čistačima ulica, hitnim službama, taksistima, i građanima koji se tokom mirnih skupova osećaju kao u kavezu.
I zapravo, ograde se postavljaju na prometnim ulicama, na ostrvima na kolovozu, ali i na trotoaru, i to uglavnom na mestima gde su prošlih godina održavani najveći skupovi protiv vlasti (i povremeni incidenti). Pitanje onda ostaje, koja je zapravo funkcija ovih ograda, i da li je to ona prikrivena?
Osman nije ostao upamćen zato što je gradio bulevare, već zato što je kroz urbanizam pokušao da oblikuje društvo. U tome je možda i najvažnija pouka za Beograd. Grad nije neutralan prostor. Svaka ulica, trg, most ili ograda odražavaju predstavu vlasti o tome kako građani treba da se kreću, okupljaju i žive. Zato pitanje nije samo kakav grad gradimo, već kakvu politiku tim gradom gradimo.
Osmanova reforma ipak nije uspela. Napolen III ga je nakon pritiska javnosti smenio. Nakon smene Osmana pao je i ceo režim. Ekonomska kriza, pritisak janvosti i politički problemi doveli su sedamnaestogodišnju revoluciju do kraja. Parizu nikada nije vraćen stari identitet, ali režim je bio smenjen.
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
