Jedno od mojih prvih političkih sećanja, još iz vremena kada nisam mogao ni da pretpostavim koliko će politika kasnije odrediti moj život, vezano je za ime profesora Dragoljuba Mićunovića. Jedan moj jednocifreni rođendan pretvorio se u ozbiljnu raspravu odraslih o tribini koju je profesor Mićunović tih dana održao u Vranju. Tada, naravno, nisam razumeo sve što se govorilo, ali sam zapamtio da postoje ljudi čije ime u javnom prostoru izaziva pažnju i poštovanje.
Poštovanje i autoritet koji je profesor Mićunović uživao najmanje su poticali iz njegovih godina. Oni su počivali na onome što je tokom tih godina radio, govorio i na stavu koji je zauzimao u nekim od ključnih trenutaka naše političke i društvene istorije. A taj stav je, gotovo bez izuzetka, bio na strani slobode, demokratije i pravde.
Profesor Mićunović bio je oličenje onoga što je demokratska Srbija u svojim najboljim trenucima želela da bude. Dosledna u idejama, ali odmerena u izrazu. Odlučna, ali ne isključiva. Racionalna, ali ne hladna. Politička, ali ne nepristojna. Video je Srbiju u Evropi, tamo gde po vrednostima, istoriji i interesima pripada. Istovremeno razumeo da demokratija ne postoji bez brige za malog čoveka, bez socijalne pravde i bez politike koja ne zaboravlja one koji u velikim istorijskim pričama najlakše ostanu nevidljivi.
Njegov život bio je podsetnik da političke ideje imaju cenu, ali i da se ozbiljnost u politici ne meri jačinom glasa, već spremnošću da se ostane dosledan i kada je to najteže. U današnjem ciničnom svetu, u kojem se politika često meri isključivo interesom, takva vrsta idealizma može delovati gotovo naivno. Profesor Mićunović je, međutim, dokazao da ona može biti najčvršći oblik političke odgovornosti.
Bio je uzor mladim političarima, ali i drugim javnim ličnostima. Pripadao je onoj generaciji ljudi koji su verovali da znanje ne postoji samo radi ličnog ugleda, već da nosi i obavezu prema društvu. Razumeo je da oni koji imaju privilegiju da misle javno imaju i odgovornost da budu korektiv društva, čak i onda kada je to neprijatno, nepopularno ili politički skupo.
U jednom od ranijih razgovora za naš portal, profesor Mićunović je govorio da je za obnovu demokratije potrebno vreme, ali i ljudi. Posebno je verovao u mlade. Poručivao im je da se organizuju i da shvate da im niko drugi neće doneti promenu umesto njih. Danas, kada se mladi u Srbiji zaista bune protiv nepravde, nasilja, korupcije i urušavanja institucija, vidi se koliko je u tome bio u pravu. Demokratija se ne obnavlja sama od sebe. Obnavljaju je ljudi koji odbiju da ćute.
Kada smo početkom oktrobra 2025. godine pokrenuli portal Savremena politika, želeli smo da prvi veliki intervju na novom portalu bude upravo sa Dragoljubom Mićunovićem. Ideja je bila da on, na neki način, dočeka čitaoce na ulazu u novi prostor javne rasprave koji pokušavamo da otvorimo. Posle nekoliko razmenjenih poruka, dogovorili smo se da ipak ne radimo intervju. Profesor Mićunović smatrao je da ne bi bilo dobro da njegov možda poslednji intervju bude kritika svega postojećeg. I u toj odluci bilo je nečega duboko njegovog – mere, odgovornosti i svesti da javna reč mora imati težinu i kada se izgovara, i kada se prećuti.
Hvala Vam, profesore, za lekciju da politika može biti pristojna i dostojanstvena. Hvala za primer da se za demokratiju ne bori samo onda kada je to lako, već upravo onda kada je najteže.
Neka Vam je večna slava.
