Viktor Orban je tokom šesnaest godina vlasti izrastao u neformalnog lidera evroskeptične, nacionalističke desnice u EU i svojevrsni uzor za MAGA pokret Donalda Trampa. Da li je njegov odlazak početak kraja jedne političke ere u Evropi – ili samo predah do pojave novog Orbana?
Šta god neko mislio o njemu, jedno se mora priznati – za lidera zemlje od 9 i po miliona stanovnika Orban je imao ogroman, nesrazmerno veliki uticaj na evropsku i globalnu politiku.
Šesnaest godina njegove vladavine obeležili su praktično neprekidni sukobi sa Briselom oko serije ključnih pitanja: vladavine prava, migracija, budžeta, rata u Ukrajini. Na unutrašnjem planu Orban je demonstrirao kako se slabosti demokratije mogu uspešno iskoristiti za njeno podrivanje, kroz ustavne promene koje cementiraju prednost vladajuće stranke, kroz sužavanje prostora za nezavisno pravosuđe, medije i univerzitete.
Istovremeno, pokazao je kako uspešno eksploatisati slabosti same EU. Dok je Mađarska ubirala plodove članstva i izdašnih evropskih fondova, Orban je u domaćoj javnosti od Brisela napravio dežurno strašilo. Bio je to vin-vin model: godinama je osvajao glasove kampanjom protiv „EU birokratije“, koje navodno ugrožava egzistenciju običnog Mađara, da bi zatim podizao milijarde evra iz EU „bankomata“.
Svom iliberalnom sistemu Orban je brzo dodao i kulturnu dimenziju, radikalni antimigrantski stav, insistiranje na odbrani hrišćanske civilizacije i porodičnih vrednosti. Kad se tome dodaju nacionalni mitovi, suverenizam, stalna proizvodnja spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja (od Džordža Sorosa do Ursule fon der Lajen i Volodimira Zelenskog), dobija se ideološki koktel koji se pokazao kao odličan izvozni proizvod.
U očima evropske i globalne desnice, Orban je vremenom postao „pionir“ iliberalnog, autoritarnog sistema, lider koji pokazuje put drugima. Za razliku od većine, imao je tu privilegiju da svoje metode i ideologiju godinama isprobava u praksi. Mnogo pre Donalda Trampa, Orban je izgradio svoj antimigrantski „zid“ na granicama Mađarske, nudeći inspiraciju političarima Marin Le Pen, Najdželu Faradžu i drugima u vreme kada su još bili daleko i od pomisli na osvajanje vlasti u svojim zemljama.
Na nivou EU, Orban je često birao put konfrontacije i obstrukcije, koristeći veto više nego bilo koji drugi lider u istoriji Unije. Samo u poslednjih sedam-osam godina Orban je blokirao reformu politike azila i migracija, usvajanje budžeta EU i fonda za oporavak od kovida, uslovljavanje evropskih fondova vladavinom prava, kao i niz odluka o sankcijama Rusiji i pomoći Ukrajini. Blokade su nekada bile ideološke, nekada čisto taktičke, kako bi se izvukli ustupci u drugim pitanjima važnim za Budimpeštu. Neke odluke EU su tako bile zaustavljene, u većini slučajeva samo odložene.
Ali Orbanovo delovanje za mnoge je postalo simbol za sve što je pogrešno u EU posle velikog proširenja iz 2004. godine: država koja je nakon prijema nazadovala u demokratiji i vladavini prava uzela je za taoca proces odlučivanja unutar Unije. To je imalo razorni efekat na dalje širenje EU – Orbanova Mađarska bila je veliki zagovornik brzog prijema Srbije u EU, ali je ujedno i jedan od glavnih argumenata protiv toga. „Nećemo nove Orbane unutar EU“ postao je refren po briselskim hodnicima.
Istorijska i neočekivano ubedljiva pobeda Petera Mađara otvara novo poglavlje i za Mađarsku i za EU. Obnova demokratije i vladavine prava u Mađarskoj će verovatno biti spora i neizvesna. Zavisiće od sposobnosti nove vlasti da se nosi sa nasleđem „orbanizma“, sa kojim deli neke stavove o migracijama i spoljnoj politici. Mađar ima većinu koja omogućava donošenje odluka, uključujući i promene ustava, ali iskustvo Poljske nakon poraza vlasti 2023. godine pokazuje da iliberalni sistemi često unapred grade mehanizme svog opstanka.
EU sada može donekle da odahne, što je bilo vidljivo u izjavama Ursule fon der Lajen i drugih lidera. Krajnja desnica ostala je bez predstavnika za stolom Evropskog saveta. Bliski lideri, od Đorđe Meloni do Andreja Babiša i Roberta Fica, ili nemaju ambicije ili kapacitete za delovanje poput Orbanovog.
Brisel sada može da potvrdi odluku o vitalnom zajmu od 90 milijardi evra za Ukrajinu i da u mirnijoj atmosferi uđe u pregovore o novom višegodišnjem budžetu. Iako je Peter Mađar već poručio da ne podržava ubrzani prijem Ukrajine, treba očekivati da će odluke o pristupanju Kijeva sada biti izvodljivije. Fon der Lajen je najavila i inicijativu za ukidanje jednoglasnog odlučivanja u spoljnoj politici, ali to je neizvesno čak i bez Viktora Orbana.
Istoričar Timoti Snajder kaže da pad Orbana ima globalni značaj jer je Mađarska postala glavno čvorište međunarodne mreže krajnje desnice, mesto sa kojeg se finansiraju desničarske organizacije u svetu i gde se ukrštaju interesi Vladimira Putina i Donalda Trampa.
Ipak, nemoguće je predvideti kakav će uticaj mađarski izbori imati na događaje u drugim zemljama, poput izbora za Kongres u SAD u novembru ili francuskih predsedničkih izbora u aprilu 2027. Ono što je izvesno jeste da je rodonačelnik iliberalne demokratije ubedljivo poražen – što pokazuje da rast autoritarne desnice nije neizbežan pravac evropske politike. Orban, koji je tokom karijere već jednom napravio ideološki zaokret, sada je još jednom pokazao da u sukobu demokratije i autoritarizma nema „kraja istorije“ i konačnog pobednika.
Iako je povratak Trampa u Belu kuću delovao kao vetar u leđa evropskoj desnici, reklo bi se da je svaka bliska veza sa američkim predsednikom sada politički toksična i u najmanju ruku kontraproduktivna. Druga lekcija je da anti-EU retorika nije obavezno dobitnička karta. Mađarski izbori bili su i neka vrsta referenduma o EU koji je pokazao da u vreme globalne nesigurnosti birači instinktivno gravitiraju ka Briselu, umesto daljeg približavanja Moskvi ili Vašingtonu.
Problem je, međutim, što EU i dalje nema efikasan i kredibilan mehanizam za zaštitu od antievropskog delovanja i demokratskog nazadovanja unutar sopstvenih redova. Postojeći instrumenti pokazali su se sporim, ograničenim i politički teško primenjivim. U takvim okolnostima, Unija ostaje ranjiva na pojavu nekog novog Orbana — naročito ako bi se on zvao Marin Le Pen ili Žordan Bardela.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
