U najboljem periodu za politiku proširenja u poslednje dve decenije, Srbija nije učinila nijedan korak ka članstvu u EU. U prethodne četiri godine nijedan klaster nije otvoren, nijedno poglavlje zatvoreno. Nekada predvodnik u procesu, Srbija je danas verovatno najveći gubitnik zamaha za proširenje koji je usledio nakon početka rata u Ukrajini.
Debata o klasteru 3 koja se novembru i decembru iza zatvorenih vrata vodila u Briselu ogolila je problem koji je mnogo dublji od jednog tehničkog koraka u pregovorima. Značajan deo zemalja članica, a sve više i sama Evropska komisija, nemaju poverenja da je Srbija istinski opredeljena za članstvo u EU. Otvaranje klastera 3, da je do njega došlo, taj problem bi samo privremeno prikrilo.
Zapravo, prave debate o tome gotovo da nije ni bilo. Danska, kao predsedavajuća EU, ovo pitanje nikada nije ni formalno stavila na dnevni red, procenjujući da su šanse za konsenzus ravne nuli. Umesto odluke, zemlje članice pregovarale su o kompromisnoj formulaciji kojom će se ovo pitanje odložiti za neki drugi momenat. Takav ishod poslao je jasan signal – problem evropskog puta Srbije ne zove se klaster 3.
Na to su već upozorili mnogi analitičari. Adi Ćerimagić iz Evropske inicijative za stabilnost primećuje da je Srbija u poslednje 4 godine minimalno napredovala i u svim ostalim klasterima. Iako je po ukupnoj pripremljenosti za članstvo Srbija i dalje na drugom mestu, u prošloj godini napredovala samo u šest poglavlja. U isto vreme, Crna Gora je po opštoj pripremljenosti samo u prošloj godini napredovala više nego Srbija od 2015. do danas.
Ipak, pažnja javnosti fokusirana je na klaster 3, jer je on simbolički sledeći korak u procesu, iako bi njegovim otvaranjem bila obuhvaćena samo 3 nova poglavlja. Međutim, veći broj zemalja – skandinavske i baltičke države, Holandija, Nemačka, Belgija, Hrvatska, Bugarska i druge – blokiraju otvaranje.
Razlozi se ponavljaju godinama: loši rezultati u vladavini prava, stagnacija u normalizaciji odnosa sa Prištinom, odnos prema Rusiji. Na listi zamerki je i anti-EU narativ vlasti i izostanak adekvatne reakcije na incident u Banjskoj.
Da bi odgovorila na kritike, Srbija je još prošle godine obećala listu reformi u svom non pejperu, od izbora novog Saveta REM-a, preko zakona o jedinstvenom biračkom spisku, do zakona o medijima i energetici i drugih mera.
Sa godinu dana zakašnjenja, većina tih koraka je bar delimično ispunjena, ali mnoge zemlje kažu – to nije suštinski napredak.
Nasuprot teme, Francuska, Italija, Španija, Grčka, Mađarska i Slovačka smatrale su da treba nagraditi učinjeno i otvoriti klaster 3. To međutim nije bilo dovoljno – ne samo za pozitivnu odluku, već ni za utvrđivanje konkretnog roka kada bi se tema vratila na sto.
Dok su zemlje članice podeljene, Srbiji je potreban konsenzus da zaslužuje napredak – a toga i dalje nema.
Kako je Beograd razumeo odluku Brisela?
Prva reakcija bila je bojkot samita EU – Zapadni Balkan – gest kakav nije viđen od kada se ovakvi skupovi održavaju. Ministar za evropske integracije poručio je da je politička odluka Brisela dobila politički odgovor Beograda. Predsednica Narodne skupštine govorila je o „velikoj sramoti Evropske Unije“.
Argument Beograda je da Srbija već četiri godine ispunjava tehnička merila, ali da zemlje članice pomeraju metu – da proces nije zasnovan na zaslugama kao što tvrdi Brisel, već na političkim hirovima zemalja članica.
Ono što se pritom prećutkuje je da je svaka odluka u procesu pristupanja – politička. Tačnije, kombinacija tehničke procene Evropske komisije i političke verifikacije zemalja članica. Srbija je 2021. otvorila klaster 4 iako su neke zemlje smatrale da nije spremna, upravo zato što je postojala politička volja da se Beogradu uputi pozitivan signal uz očekivanje jasnijeg distanciranja od Rusije. Danas neki podsećaju da se to očekivanje nije ispunilo.
Tvrdnja da EU politički blokira Srbiju iako su tehnički uslovi ispunjeni, samo je delimično tačna. Pregovarački okvir jasno propisuje potrebu ravnoteže između vladavine prava, normalizacije odnosa sa Prištinom i napretka u svim drugim oblastima. Bez pomaka u dve ključne oblasti, nema napretka ni u ostalim poglavljima.
Procena Evropske komisije da Srbija i dalje ispunjava tehničke kriterijume za klaster 3 jeste neophodan, ali ne i dovoljni uslov – naročito ako u se godišnjem izveštaju konstatuje stagnacija ili nazadovanje u vladavini prava.
Umesto da se suoči sa ovim signalima, zvanični Beograd bira poznatu strategiju prebacivanja krivice. Govori se o dvostrukim standardima i licemerju zemalja članica, opoziciji i civilnom društvu koje „cinkare“ Srbiju u u Briselu.
U oktobru, pred posetu Ursule fon der Lajen Beogradu, predsednik Srbije zatražio je od saradnika da Evropljanima „daju sve što traže iz reformske agende, makar to bilo i ponižavajuće“. Nakon rampe za klaster 3, sada poručuje da Srbija više neće „slušati gluposti i trpeti poniženja“ koja dolaze iz Brisela.
Posle kratke pauze, anti-EU narativ se ponovo vraća u zvanične izjave i mainstream medije – uprkos tome što je to upravo jedna od glavnih zamerki Evropske komisije i zemalja članica. Time se potencijalno dodatno antagonizuju skeptične države, u trenutku kada je Srbiji potreban širok konsenzus za sledeći korak.
Iako je rad na većini koraka iz non pejpera i reformske agende počeo sa godinu dana kašnjenja, Beograd smatra da je ispunio svoj deo posla i da je na potezu sada EU. Ton prema Briselu se zaoštrava, uz glasnu podršku Mađarske i Slovačke. Moguća računica je da bi distanciranje Srbije od EU moglo da posluži kao argument zemljama koje je podržavaju da je blokada klastera 3 bila greška, koju bi trebalo ispraviti već u prvoj polovini godine, tokom predsedavanja Kipra.
Problem je što u očima mnogih zemalja članica potezi Beograda ne izgledaju kao istinske reforme, već kao nevoljni, dozirani ustupci u poslednjem trenutku, svedeni na cilj – otvaranje klastera 3. Za njih je takav pristup u oštroj suprotnosti sa onim što vide u Crnoj Gori, Albaniji ili Moldaviji.
Za obnovu poverenja među zemljama članicama po svemu sudeći biće potrebna sveobuhvatna promena odnosa prema vladavini prava, demokratskim institucijama i geopolitičkoj orijentaciji – koja, za sada, nije na vidiku.
U suprotnom, evropski put ulazi u petu godinu blokade. Beogradu tada ostaje samo nada da će se u 2026. godini Crna Gora i Albanija okliznuti na neku unutrašnju ili spoljnu prepreku, ne bi li tako zaostajanje Srbije bilo manje očigledno.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
