Dovoljno je pogledati razvoj događaja na frontu.
Ukrajina ulazi u drugu polovinu 2026. godine iz znatno bolje pozicije nego što su mnogi mogli da pretpostave. Napredovanje Rusije na terenu značajno je usporeno, dok ukrajinske snage već mesecima nanose bolne udarce ruskoj infrastrukturi daleko iza linije fronta, podižući cenu nastavka rata za Moskvu. Istovremeno, ukrajinska vojna industrija povećala je proizvodnju čak pedeset puta od početka invazije, oslanjajući se na inovacije i nove tehnologije.
Doduše, Rusija nastavlja sa intenzivnim napadima na Kijev i druge gradove i nema naznaka da će uskoro odustati od svojih ciljeva. Ipak, neočekivani uspesi Ukrajine stvorili su utisak da na ratištu duvaju novi vetrovi.
To je primetio čak i američki predsednik Donald Tramp. Čovek koji je prošle godine pred kamerama u Beloj kući poručio Volodimiru Zelenskom da „nema karte u rukama“, danas kaže da ukrajinskom predsedniku „ide dosta dobro“.
Paralelno sa promenama na frontu menja se i ton rasprave u evropskim prestonicama. Sve je više onih koji žele da razgovor pomere sa pitanja koliko Evropu košta pomoć Ukrajini na pitanje šta Evropa dobija njenom integracijom.
U tom novom narativu, Ukrajina se sve manje posmatra kao objekat pomoći, a sve više kao strateški resurs. Nije reč samo o solidarnosti, već o geopolitičkom i ekonomskom imperativu. Evropski savet u zaključcima iz juna zato integraciju Ukrajine opisuje kao investiciju u bezbednost, stabilnost i prosperitet same Evrope.
Dobit je možda najvidljivija u oblasti odbrane.
Ukrajina danas ima najveću ratom prekaljenu armiju u Evropi, sa oko 800.000 vojnika. U Briselu u njenom jedinstvenom ratnom iskustvu vide dragocena saznanja za evropsku odbranu, savremeno ratovanje i upotrebu bespilotnih sistema.
Za Ursulu fon der Lajen integracija Ukrajine u Evropsku uniju značila bi unošenje odbrambenih inovacija i tehnologija proverenih na ratištu u okvir jedinstvenog evropskog tržišta. U pozadini se nalazi i širi cilj: razvoj evropskih odbrambenih kapaciteta i smanjenje zavisnosti od američke vojne tehnologije i opreme.
U odgovoru na rusku invaziju Ukrajina je postala centar inovacija ne samo u odbrambenom, već i u civilnom sektoru. Poslednje četiri godine donele su svojevrsnu prinudnu digitalizaciju države, sa ciljem da se smanji potreba za fizičkim kontaktom građana sa administracijom i drugim službama. Došlo je i do ubrzane dekarbonizacije, odnosno razvoja solarnih i hidroenergetskih kapaciteta koji su manje ranjivi za ruske projektile od velikih elektrana na fosilna goriva.
Drugi veliki ulog je ekonomija.
Brisel očekuje da Ukrajina postane jedna od najvažnijih investicionih destinacija u Evropi tokom narednih godina. Prema procenama Svetske banke, troškovi obnove i oporavka zemlje dostigli su oko 500 milijardi evra, što je približno tri puta više od sadašnjeg bruto domaćeg proizvoda Ukrajine.
Očekuje se da će značajan deo tog novca doći kroz privatne investicije i dugoročne poslovne projekte koje obnova zemlje otvara.
Međutim, nema nikakvih garancija da će upravo evropske kompanije biti glavni dobitnici tog procesa. Ukoliko Evropska unija ne ubrza usklađivanje Ukrajine sa jedinstvenim tržištem, globalni konkurenti – pre svega američki investicioni fondovi – mogli bi da preuzmu ogromne poslovne prilike u logistici, energetici i poljoprivredi, dok bi evropska industrija ostala po strani na sopstvenom kontinentu.
Tu se otvara i pitanje kritičnih sirovina i energetike.
Smatra se da Ukrajina poseduje zalihe gasa vredne 300 milijardi evra.
Spada među deset vodećih zemalja sveta po raspoloživim mineralnim resursima, posebno kada je reč o sirovinama ključnim za zelenu tranziciju i razvoj novih tehnologija.
Na njenoj teritoriji nalazi se oko pet odsto svetskih rezervi kritičnih sirovina, a poseduje nalazišta 25 od 34 materijala koje je Evropska unija označila kao strateški važne za svoju ekonomiju i industriju.
Evropski analitički centri, poput Transatlantskog centra za dijalog, ocenjuju da bi upravo ukrajinske rezerve mogle da budu najbrži put za smanjenje evropske zavisnosti od Kine u snabdevanju materijalima neophodnim za zelenu tranziciju i tehnološki razvoj.
Zagovornici ubrzane integracije podsećaju da je Kijev već sklopio Sporazum o kritičnim mineralima sa Sjedinjenim Državama. Zbog toga Evropska unija želi dublje ekonomsko povezivanje sa Ukrajinom kako bi obezbedila pristup resursima važnim za evropsku industriju, umesto da oni budu vezani prvenstveno za američke ili azijske lance snabdevanja.
Ipak, uprkos novim vetrovima i relativnim uspesima Kijeva, sumnje i podele unutar Evropske unije nisu nestale.
Iako se očekivalo da će odlazak Viktora Orbana olakšati donošenje odluka o sankcijama, države članice već nedeljama nisu mogle da postignu dogovor o novom paketu mera protiv Rusije.
Prepreka su najpre bili austrijski interesi u bankarskom sektoru, a zatim insistiranje Grčke da zadrži mogućnost prevoza ruskog tečnog prirodnog gasa prema trećim zemljama. To je još jedan primer da su mnoge evropske vlade spremne da podrže Kijev i kazne Moskvu sve dok cena takvih odluka ne postane previsoka za njihove sopstvene ekonomske interese.
Istovremeno, krajnje desne i nacionalističke partije širom Evrope nastavljaju da koriste zamor od rata kao važan politički argument. U Nemačkoj, Alternativa za Nemačku zalaže se za potpunu obustavu vojne i finansijske pomoći Ukrajini, predstavljajući Kijev kao jedan od najkorumpiranijih režima na svetu. Nacionalno okupljanje Marin Le Pen i Žordana Bardele tvrdi da bi integracija Ukrajine u evropsko tržište predstavljala egzistencijalnu pretnju francuskim poljoprivrednicima.
Pa ipak, zamah Ukrajine na bojnom polju i šira geopolitička realnost postepeno menjaju način na koji Evropa posmatra budućnost te zemlje.
Za mnoge u Briselu, Ukrajina više nije samo slomljena žrtva rata kojoj je potrebna pomoć. Sve češće se vidi kao buduće veliko tržište na putu ka članstvu u Evropskoj uniji, važan izvor strateških sirovina i svojevrsna bezbednosna garancija za Evropu.
U kontekstu sve intenzivnijeg geopolitičkog nadmetanja, demografskih izazova i bezbednosnih pretnji, Ukrajina se zato sve manje posmatra kao teret, a sve više kao skup kapaciteta koji mogu da ojačaju otpornost Evropske unije i njenu ulogu na globalnoj sceni, smatra Transatlantski centar za dijalog.
Na kraju, pitanje više nije samo da li je Ukrajina spremna za članstvo u Evropskoj uniji, već i da li je sama Evropa spremna da iskoristi potencijal koji bi članstvo Ukrajine moglo da otključa.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
