“Jeste li nekad videli skupoceni persijski tepih izatkan od zlata, al’ samo ima jednu rupu? E ta rupa u Evropskoj uniji, to ćemo biti mi!”, rekao je davne 2007. tadašnji zamenik predsednika srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić, nešto više od godinu dana pre nego što je doživeo prosvetljenje, shvatio da mu je Evropska unija draga poput deteta i da Srbija ipak treba da joj pripada.
U međuvremenu je Tomislav Nikolić postao i predsednik Srbije, stranka koju je osnovao i prepustio saborcu Aleksandru Vučiću čvrsto drži vlast već više od 13 godina, a Srbija je na dobrom putu da zaista postane rupa na persijskom tepihu Evropske unije.
Sama činjenica da su građani Srbije davali podršku radikalskoj politici koja je građanima obećavala da će zemlja postati “rupa na tepihu” dosta govori o našoj političkoj patologiji, ali se Tomislavu Nikoliću ne može osporiti vizonarstvo. Čak i bez mnogo ličnog upliva i naročitog truda, njegovo proročanstvo se obistunjuje.
Aktuelni režim se poslednjih godina svojski trudio da krivicu za zastoj Srbije u evropskim integracijama svali na druge. Te nas Evropska unije ne voli, te nas koče zbog Kosova, te nam ne otvaraju klastere jer nećemo da izdamo braću Ruse. Svi su naravno krivi osim naše vlasti, čiji je napredak u reformama bio vrlo mizeran, a po stanju demokratije je uspela da nas odvede i nekoliko koraka unazad, neko bi rekao i u prošli vek.
Ruku na srce, Evropska unija je i sama davala argumente za takva tumačenja. Prvo i najvažnije, očigledno je da ni druge države u regionu nisu pravile značajan napredak u evropskim integracijama šta god radile, pa čak i ako su zbog perspektive članstva u EU promenile ime poput Severne Makedonije. Iz tog ugla je evropska perspektiva celog regiona zaista izgledala mršavo.
Takođe, Evropska unija je katastofalno komunicirala kada je pitanju demokratija u Srbiji. Hvalila je kozmetičke reforme i pružala smokvin list za sve autoritarniju vlast, čineći da odluka država članica o neotvaranju klastera zbog spoljne politike zaista izgleda nezasluženo u očima građana. Vlast je, naravno, takve poklone oberučke prihvatala.
Ipak, vremena se menjaju. Putinova invazija na Ukrajinu u februaru 2022. pomogla je Evropskoj uniji da shvati da baš i nije zgodno imati “rupe” unutar svog političkog i bezbednosnog prostora u vremenu spoljnih pretnji i globalne nestabilnosti. Evropski lideri su se zato dali na posao da taj “evropski tepih” prošire na istok, kao i da zakrpe već dugo zjapeću rupu na (Zapadnom) Balkanu.
Posledica tog krpljenja rupe jeste i napredak koji poslednjih godina prave Crna Gora i Albanija, za koje se može očekivati da u odustvu većih iznenađenja do kraja decenije postanu članice EU. Jadran će u tom slučaju – sa izuzetkom male bosansko-hercegovačke obale – postati u potpunosti “evropski”, a preostala rupa na tepihu će biti pravo pravcato ostrvo unutar Evropske unije, okruženo sa svih strana spoljnim granicama EU, sa poslovičnom – a jednim delom i bukvalnom – bodljikavom žicom.
Naravno, Tomino proročanstvo se neće i bukvalno ostvariti – bar ne za sada – jer i neke druge zemlje imaju ozbiljne probleme. Severna Makedonija muku muči sa susednom Bugarskom, dok je Bosna i Hercegovina zaokupljena različitim problemima koji dugotrajno blokiraju njenu evropsku perspektivu. Međutim, ovo su veoma mršavi izgovori da se dozvole istorijske greške kakvo bi bilo propuštanje aktuelnog voza za članstvo u Evropskoj uniji.
Evropska unija možda po prvi put u više od deset godina ima spremnost i volju da pogura Srbiju ka članstvu i ne želi da vidi da ona zaostaje za svojim susedima. Međutim, sve autoritarnija država u kojoj cveta korupcija i u kojoj se gaze građanske, medijske i sve druge slobode jednostavno na tome putu ne može ići napred. Da bi ovde autoritarni i koruptivni režim ostao neokrnjen, žrtvovaće se i budućnost zemlje i njena evropska perspektiva. Tomino proročanstvo biće ostvareno.
Radikalska politika autodestrukcije time nailazi na svoje puno ispunjenje. Srbija koja je izolovana, posvađana sa svim svojim susedima i u nekoj svojoj paralelnoj realnosti, dok unutar zemlje vladaju radikali, primitivni nacionalizam i trovanje antievropskom i antizapadnom propagandom. Obrise takve zemlje vidimo i danas: to je ona u kojoj kada zbog korupcije padaju nadstrešnice i ubijaju ljude, krivica se traži u stranim službama i svetskim zaverama, a građani koji protestuju se proglašavaju za izdajnike.
Na svu sreću, radikali nisu jedini koji se pitaju. Građani Srbije, i pored značajne skepse prema Evropskoj uniji i njenoj politici, i dalje u velikoj meri podržavaju članstvo Srbije u EU i daju glas onim strankama koje se makar deklarativno za taj cilj zalažu – u šta spada i sam SNS. I pored antievropskog ispiranja mozga, građani vezuju uz EU bolji život i određene vrednosti do kojih im je stalo i ne misle da je izopštenost dobra stvar.
Svoj stav izneli su i studenti. Iako imaju manje ili više opravdanu skepsu i taktički otklon od Evropske unije i ne mašu njenim zastavama na protestima, svojim akcijama u Strazburu i Briselu pokazali su – a i pokazano im je – gde su im jedini spoljni saveznici. Ono što studenti žele – vladavinu prava, demokratiju, slobodu i šansu da žive dostojanstveno – jeste sve ono čemu vodi put ka članstvu u Evropskoj uniji. Ili bi makar trebalo da vodi.
Dakle, vremena još ima da se Tomino proročanstvo spreči. Možda bi prvi korak mogao da bude sprečavanje Tome iz 2007. godine i njegovih političkih naslednika danas da nas ubede da je biti rupa na tepihu zapravo dobra stvar.
