Verovatno ne postoji nijedna ljudska delatnost koja toliko ogoljava posledice grešaka ljudskog karaktera kao što je to politika. Jedan od meni omiljenih prozora u ove uzročno-posledične veze jeste pitanje odgovornosti za sve nesreće koje su nas pogodile pod vlašću Aleksandra Vučića.
Princip je sasvim jednostavan – ljudi zbog frustracije, ponekad i agonije zbog razvoja političkih događaja u Srbiji i opšte nemoći da se spreči takav razvoj političkih događaja, beže od priznanja da postoji dominantan akter koji upravlja tim događajima tako što nasilno, i pre svega pogrešno, učitavaju uticaj drugih aktera. Ignorišući dominaciju jednog aktera (Vučića), oni u stvari relativizuju njegova zlodela i, posledično, skidaju deo odgovornosti sa njega.
Postoje slučajevi kada ljudi ovo rade planski, u nameri da skinu teret odgovornosti sa Vučića, ali se nećemo baviti tim slučajevima ovog puta.
Kako to izgleda u praksi?
Uzmimo primer Vučićeve duge vladavine. Koliko ste samo puta čuli da je i opozicija odgovorna za njegovu dugu vladavinu?
Ovo je, naravno, potpuno suprotno logici, a i ljudskom ponašanju, jer je u definiciji opozicije da se bori za vlast, i njen prevashodni cilj jeste da dođe na vlast. Ukoliko bi i postojala grupa aktera koja je odgovorna za njegovu dugu vlast, a ne samo njegovo uništavanje srpske politike i potpunu okupaciju medija i ustanova, opozicija bi sigurno bila poslednja u redu.
Naravno, širenje odgovornosti često završi na većem kolektivitetu, tako da neretko možete čuti i – mi smo krivi.
Drugi veliki primer je izdaja Kosova, tj. prodaja kosovskih Srba i predaja svih ustanova države Srbije na KiM kosovskim Albancima. Kako se povećavala Vučićeva izdaja Kosova, i kako je povlačio deo po deo države Srbije sa KiM, sve češće se moglo čuti kako i opozicija snosi deo odgovornosti.
Ovih dana, kada smo svedoci preuzimanja (ili zatvaranja) zdravstvenih i obrazovnih ustanova države Srbije na Kosovu, opet čujemo pajace kako pričaju da je i opozicija odgovorna, i studenti su odgovorni, jer tobože se ne obraća tolika pažnja na progon srpskih ustanova (i posledično Srba) sa Kosova.
I to neretko pričaju ljudi koji ne smeju ni inicijale vladara kosovskih Srba da pomenu, a kamoli puna imena. Pokušavaju da podele odgovornost i ljudima koji ni promil uticaja nisu imali na prodaju Kosova, pokušavaju da stave teret i ovoj deci na ulicama koji u vreme početka Vučićeve izdaje Kosovo i kosovskih Srba nisu bili ni tinejdžeri.
I sada kada Kurti finalizuje ono što je Vučić prihvatio još 2013. godine, pa potvrđivao mnogo puta nakon toga, sada odjednom svi nose odgovornost. I mi. Da, uvek oni kažu na kraju – svi smo odgovorni. Jer znate šta se dešava kada smo “svi odgovorni”? Dešava se da niko nije odgovoran, a pogotovo nije Vučić.
Treći primer, koji je najaktuelniji, jeste aktuelna represija vlasti, i zlodela koje čine zajedno policija, kriminalci i batinaši na ulicama, kao i činovnici ustanova svojim odlukama. Sve češće čujete kako predugo traje ustanak, i zašto smo “mu dozvolili” da ne raspisuje izbore (kao da to nije samo njegova odluka).
Sve češće čujete zamerke studentima, zamerke opoziciji, kako nisu dovoljno uradili, ili nisu dobro uradili, ili kako su propuštali šanse. Ljudi koji 14 godina Vučićeve vlasti nisu uspeli nijedan politički udarac da mu zadaju sada javno kritikuju studente kako su odgovorni za zlodela Vučićevog režima na ulicama, jer tobože nisu uradili dovoljno ili dobro ili pametno.
I onda – i studenti su odgovorni, i opozicija je odgovorna, i mi građani smo odgovorni što ćutimo ili se sklanjamo ili trpimo. Mi. Mi smo odgovorni. Kolektivno mi. Jer zašto bi Vučić ili njegovi kriminalci bili krivi za zlodela kad je jasno da smo svi krivi, kolektivno, a ne on.
Mi. Mi. Mi.
Svaki put kad dođe do Mi, bude vam jasno kolika je to relativizacija. To čak prelazi iz relativizacije u apologiju Vučića i njegovog režima, i postaje čisto licemerje.
Sudbina svake difuzije odgovornosti je da se završava kolektivnom odgovornošću. Svi smo krivi.
Ovo je posebno naglašeno u našem kontekstu, gde imamo ekstremnu asimetriju moći između jednog aktera i ostalih aktera. Asimetriju moći, odgovornosti i uticaja na procese. Zbog toga je najveće licemerje kada se javno balansira i difuzuje odgovornost, jer postoji jedan akter koji apsolutno upravlja svim procesima u zemlji.
Apsolutna vlast – apsolutna odgovornost. Niko drugi nije odgovoran. Dakle ne svi, ne neko – niko, osim Vučića.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
