Tragičnim padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu pre skoro tačno godinu dana, sve autoritarniji režim Aleksandra Vučića ušao je u svoju do sada najdublju krizu legitimiteta.
Mnogo puta smo čuli tvrdnju da ova kriza nema nikakve veze sa spoljnom politikom, već isključivo sa unutrašnjom borbom za demokratiju i vladavinu prava. Studenti su pozvali građane da na proteste ne donose strane zastave, a stekao se utisak da su posebno nepoželjne zastave Evropske unije. U svojim javnim nastupima studenti su sistematski izbegavali izjašnjavanje o spoljnopolitičkim pitanjima, poput potencijalnog članstva Srbije u EU.
Od početka protesta, osnovna pretpostavka iza ovakvog pristupa bila je da su spoljna politika uopšte, a naročito evropske integracije, visoko polarizujuće teme koje se ne uklapaju u najmanji zajednički imenitelj – takozvani „ideološki minimum“ – koji je studentski pokret do sada uspešno održavao. Međutim, okolnosti u kojima je nastala ova razumljiva potreba da se pitanje spoljne politike i evropskih integracija privremeno stavi u zagradu, u međuvremenu su se promenile.
Bicikliranje do Strazbura i štafetni maraton do Brisela u aprilu poslali su snažnu poruku o tome koga studenti vide kao svog ključnog partnera u spoljnoj politici. Da, bilo je i ograđivanja pojedinih plenuma od ovih akcija i tolerisanja nekih drugih stranih zastava na protestima, ali je ovo tada ipak ostalo u senci jasne implicitne simbolike ovih akcija.
Iako je EU u početku bila zabrinjavajuće tiha, u međuvremenu je Evropska komesarka za proširenje Marta Kos pokazala principijelnost i podržala studentske zahteve kao komplementarne vrednostima EU. Leve i centrističke grupacije unutar Evropskog parlamenta učinile su isto, a odnedavno i konzervativni narodnjaci počinju da preispituju svoj dosadašnji blagonakloni stav prema vladajućoj stranci u Srbiji.
Poruke koje je pre neki dan u Beogradu poslala Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen mnogima nisu dovoljno oštre, ali treba ih uporediti sa onima od pre godinu dana kada je „dragom Aleksandru“ upućivala čestitke.
Studentski pokret ušao je u novu fazu u maju, kada je zatražio prevremene izbore i najavio učešće na njima.
Poput nekih drugih skorijih istraživanja, i naše istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da je procenat građana nezadovoljnih situacijom u zemlji (46,6%) znatno veći od onih koji su zadovoljni (25,0%) te da su studenti postali najsnažniji politički akter na domaćoj sceni. Osim što su uspeli da naprave solidnu razliku u odnosu na vladajuću stranku, potpuno su potopili opozicione stranke koje samostalno više ne mogu da pređu ni smanjeni cenzus.
Istraživanje je uradila agencija Newton Research Europe/Indago na reprezentativnom uzorku CATI metodom između 2. i 30. juna 2025. Istraživanje je rađenu u ukupno devet država Zapadnog Balkana i Istočnog Partnerstva. Istraživanje je urađeno u sklopu projekta Geo-Power EU koji finansira EU kroz svoj projekat Horizont Evropa.
Ulazak u političku arenu doveo je i do postepenog zaokreta u diskursu studentskog pokreta – od centra ka desno. Razlog možemo tražiti u taktičkom pokušaju da se odgovori na intenzivnu kampanju režima koji ih optužuje za „obojenu revoluciju“ finansiranu sa Zapada. Taj zaokret bio je najuočljiviji tokom Vidovdanskog protesta, ali trend traje i dalje.
Ako odbacimo teorije zavere o „mračnim silama“ koje su navodno preotele ili čak i pokrenule proteste, možemo pretpostaviti da se u osnovi ovog zaokreta nalazi uverenje da se insistiranjem na članstvu u EU ne mogu dobiti izbori.
Nažalost, naše istraživanje potvrđuje da ova pretpostavka ima oslonac u javnom mnjenju. U proteklih godinu dana, podrška članstvu u EU nije pala, ali nije ni porasla – i dalje iznosi oko 40%. Čak 49% građana Srbije je protiv, što je daleko više nego u bilo kojoj drugoj državi u procesu pristupanja EU. Više od trećine građana smatra da su im po vrednostima i idejama najbliži Rusija, dok EU kao sebi blisku vidi tek 18.2% ispitanika.
Sve ovo je rezultat procesa pristupanja koji predugo traje, ali i kontinuirane kampanje u prorežimskim medijima koja redovno Rusiji i Kini daje daleko bolji tretman nego EU.
Da je antizapadni sentiment itekako i dalje prisutan potvrđuje i to da je podrška članstvu u NATO-u dodatno opala na svega 8.8%, dok je protiv 84.8% građana. Osim toga, 46% ispitanika vidi Sjedinjene Države kao glavnu pretnju u Evropi; slede Turska (21%), Rusija (20%) i Kina (16%).
Kada uporedimo spolljnopolitičke stavove onih koji podržavaju dve najjače snage, vidimo da su četiri od deset građana koji podržavaju članstvo u EU relativno ravnomerno raspoređeni među glasačima SNS-a i studentske liste.
Sve ovo sugeriše da zaziranje studenata od otvorenijeg izjašnjavanja o evropskim integracijama ima logike u borbi za očuvanje i konsolidaciju dominantne „catch-all“ opcije na narednim izborima.
Ipak, treba reći da spoljno-politički senzibiliteti građana koji podržavaju studentsku listu nisu u potpunosti istovetni kao kod onih koji podržavaju SNS. Na primer, procenat onih kojima su najbliže evropske vrednosti među pristalicama studentske liste trostruko je veći (27.45%) nego među glasačima SNS-a (9.91%). Osim toga, čak 55% glasača SNS-a smatra da Srbija treba bliže da sarađuje sa Rusijom, dok to misli samo 19% onih koji bi glasali za studentsku listu.
To sve može da se protumači time da su daleko više proruski glasači SNS-a za članstvo u EU prevashodno zbog očekivane koristi ili partijskih signala, dok su pristalice studentske liste više vezane za vrednosti na kojima se evropski projekat zasniva.
Na osnovu svih ovih podataka možemo pretpostaviti da bi dalji zaokret studenata udesno, mada spoljnopolitički štetan, mogao donekle da posluži za zaštitu od režimskih napada, kao i za potencijalni dalji prodor u biračko telo SNS-a.
Međutim, ukoliko proevropske opozicione stranke ostanu slabe, neodlučne i međusobno podeljene, moguće je da bi studentska lista – računajući njihove glasove kao „zagarantovane“ – bila još više motivisana da pomeri fokus udesno. Cilj bi bio da se pridobiju glasače sa desnog spektra, kako od SNS-a, tako i od ostalih anti-EU opcija koje će gotovo izvesno izaći na izbore.
Ovo je i veliki rizik, pošto je preuzimanje desnih SNS glasača neizvesno, a postoji opasnost od guranja proevropskih podržavaoca studenata, kojih nije tako malo (42.35%), u apstinenciju ili rasipanje njihovih glasova na opcije ispod cenzusa.
Ovakav rasplet bi mogao da dovede do prvih (nebojkotovanih) izbora posle 5. oktobra na kojima u parlamentu ne bi postojala nijedna relevantna snaga koja se otvoreno i iskreno zalaže za članstvo Srbije u EU – osim režimskih partija, čiju iskrenost u tom pogledu više niko ne uzima ozbiljno. Ukoliko kao jedini formalni zagovornik Srbije u EU na kraju ostane stranka koja je sistematski spuštala podršku za EU kako bi sebi olakšala zarobljavanje države i podrivanje demokratskih institucija, to bi, bez obzira na ishod tih izbora, bio poslednji ekser u kovčegu evropskih integracija Srbije.
Čak i u slučaju formiranja vremenski ograničene vlade od 18 meseci za rešavanje velikog broja unutrašnjih problema od reforme sektora bezbednosti, preko istrage o upotrebi zvučnog topa, korupciji ili iznošenju tokova novca iz zemlje do praktičnih pitanja grejanja tokom zimske sezone biće potrebna pomoć EU.
Osim toga, u ovom geopolitičkom trenutku kada su se vratanca Evropske unije otvorila zbog rata u Ukrajini i potrebe da se prijemom nekih članica pokaže kredibilitet politike proširenja, gubitak gotovo dve godine bi nas sigurno potisnuo na kraj reda u istočnoevropskoj čekaonici. Tu bismo se našli u grupi zajedno sa Ukrajinom, a to znači ulazak u najboljem slučaju tokom druge polovine 21. veka što mnogi od nas verovatno neće ni doživeti.
Jedan od načina da se takav scenario spreči jeste da se proevropske stranke i pokreti – u kojima kao da ima više zavađenih poglavica nego pristalica – dozovu pameti, federalizuju i zajedno sa širim civilnim društvom formiraju nov savez. Taj savez ili okupljanje za Evropsku Srbiju, trebalo bi da politički artikuliše vitalni nacionalni interes, i aspiracije 40% građana koji to prepoznaju, da se Srbija što pre ukrca na, verovatno poslednji u našoj generaciji, voz za Brisel – onaj u koji se Crna Gora trenutno ubrzano ukrcava.
Tako ujedinjeni, mogli bi, kao treća najsnažnija politička opcija (sa barem 5–10% podrške u startu), da utiču na predizborne tokove i uđu u pregovore sa studentskom listom iz pozicije snage, a ne da na taj razgovor pozivaju iz pozicije slabosti. U slučaju da se opredele za izlazak na izbore, nakon smene režima, oni bi mogli da odigraju ulogu proevropskog „kingmejkera“ koji bi osigurao da neka nova demokratska vlast, na čelu sa studentskom listom, naš zalutali brod vrati sa opasne geopolitičke stranputice.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
