Ne postoji gotovo niko sa kim sam razgovarala prethodnih dana da ne oseća anksioznost i nemir glede rušenja režima. “Do tri sam ok, posle me hvata panika”, rekao mi je jedan od glasnih boraca za Vučićev kraj. Zašto? Zbog onoga što su Jarboli pevali 2013- te u drugom kontekstu. Svejedno – opis radi:
Sredstvo kontrole je strah
Jer strah ne boli
Tek ponižava i guši
Do zažmuriš dok se ruši, ubija
Jer šta ljudi vide: da vlast uteže aparat i pravi atmosferu pomešanu sa odlučnošću da radi sila nakon što pokrade izbore.
Gde škripi plan? U Vučićevom pitanju “opoziciji” a šta ćete da radite u noći izbora. Niko mu na žalost nije napisao: “Ništa, pobedićemo i gledati kako priznaješ poraz! Ako si pametan!”
Jer na šta računa šunjator po Novom Sadu? Na strah. Ali ne na brojeve. Jer da su brojevi njegovi, već bi izbora bilo. On dakle računa da će strah vratiti probuđene u apstinenciju, da će otezanje umiriti ljute, da će sakriti organizatore trgovina narkoticima… da će nekoga ubediti da je Jorgovanka bolje rešenje od Šoškića…
Da ljude više ne zanima ništa osim jasne odgovornosti i odgovora – dokazuje Čačak! Tamo su građani izašli na ulicu strašnim povodom. Devojčica je preminula posle operacije krajnika. Šest dana niko se nije obratio roditeljima. Zato su pred bolnicu stigli porodica, prijatelji, komšije… Ne prolazi priča o SAJ i smenama kod tih ljudi, ne zaustavlja ih odmazda nad profesorima ili tužiocima. Sikter! “Tražimo odgovorne!”
Opasnost da se režim ne sruši zaista postoji. Na Tviteru. Tamo je važnije od torture raspraviti nemušt odgovor studentkinje (inače neovlašćene da takav odgovor da) o odnosu sa opozicijom, Evropskom unijom i Rusijom.
Sreća, Srbija nije Tviter. To nas je prvi naučio Aleksandar Vučić.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
