Protesti koji su počeli u iranskim gradovima pred sam kraj 2025. godine su u prvim danima 2026. prerasli u velike demonstracije koje su 7. januara dale mnogim spoljnim posmatračima nadu ili bojazan, u zavisnosti od političkog opredeljenja posmatrača, da će Islamska republika pasti, a Iran uskoro biti uključen u tokove „slobodnog sveta.“ Ta očekivanja su se ispostavila kao pogrešna.
U kontekstu otmice Nikolasa Madura iz Venecuele, ali i ratova u Ukrajini i Gazi, pojedinci koji čine svetsko javno mnjenje su se politički odredili i učitali svoje nade i strahove u dešavanja u Iranu. Iz tih vizura su se pristrasno selektovale informacije koje dolaze do nas, i, bez dubljeg konteksta o situaciji u Iranu, doneli su se sudovi koji su sveli ustanak Iranaca na samo još jednu utakmicu svetskih sila u kojoj navijamo za Zapad ili BRIKS. Razlozi, motivi, i pogibije Iranaca tako postaju podjednako nebitni kao i brojke mrtvih Ukrajinaca, Rusa, Palestinaca, Izraelaca – skorovi za potkusurivanje.
A razlozi za pobunu u Iranu su i dublji i banalniji. Prvi veći protesti u Iranu protiv Islamske republike su se desili leta 2009, nakon predsedničkih izbora u kojima je reizabran predsednik Mahmud Ahmadinedžad, čije su rezultate osporili opozicioni kandidati. Protesti „Zelenog pokreta“ su trajali osam meseci kada su ugušeni nasilnom intervencijom „Basidža“, ogranka Iranske revolucionarne garde čija je svrha držanje pod kontrolom unutrašnje situacije u Iranu.
Talasa protesta je bilo i tokom 2010-ih, ali istinski velike demonstracije su se desile septembra 2022, nakon smrti devojke Đine Mohse Amini u policijskom pritvoru pošto ju je privela verska policija zbog nepravilno nošenog hidžaba. Opšte verovanje je da je policija ubila Aminijevu ili da je nekako izazvala njenu smrt.
I ovi protesti su se ugasili nakon osam meseci okršaja sa snagama Islamske republike, u toku kojih su neki delovi Teherana uspeli da se oslobode prisustva i verske policije i basidža. Nekoliko stotina ljudi je ubijeno, a možda čak 20.000 je uhapšeno u ovim protestima za ljudska prava, protiv nametanja islamističkih običaja na stil života.
No, u pozadini ovih protesta je stajalo rastuće nezadovoljstvo standardom života, inflacijom, nestašicom, korupcijom. To su uzroci koji su doveli do najnovijeg talasa protesta. Iranska valuta, rijal, je u padu. Početkom 2025. se za 1 dolar dobijalo 800.000 rijala. Krajem 2025, skoro milion i po rijala. A 2010, dolar je vredeo 7.200 rijala. Bruto domaći proizvod je sa 644 milijarde 2012. godine pao na procenjenih 355 milijardi u 2025. Za platu od pola milijarde rijala se može kupiti malo šta.
Za ovakvo stanje se mogu okriviti sankcije SAD, EU, ali i Ujedinjenih nacija, za koje su i Kina i Rusija glasale 2010. u Savetu bezbednosti a zbog iranskog razvoja nuklearnog i balističkog programa. Ali nije samo do stranih faktora.
Unutar Irana, Iranska revolucionarna garda i verske zadužbine, bonjade, su preuzele ogroman udeo u ekonomiji putem svojih firmi koje mogu da kupuju od države stranu valutu po povlašćenoj ceni od 300.000 rijala za dolar. Ugušile su privatni sektor a korupcija je poprimila ogromne razmere.
Pritom, na društvenim mrežama se povremeno pojavi snimak članova porodica pripadnika vrha islamskog establišmenta, kako uživaju u luksuzu i obilju zapadnjačkog načina života. To razara društveni ugovor, pogotovo u državi čiji je režim zasnovan na ideji vrline i borbe protiv dekadencije i zapadnjaštva iz doba šaha Reze Pahlavija.
Po svemu sudeći, snage sile Islamske republike su i ovog puta uspele da uguše demonstracije. Govori se o 2.000 do 12.000 mrtvih. Informacije su oskudne otkako su iranske vlasti u petak 9. januara isekle internet i time podigle zastor. Neke informacije su još dolazile putem satelitskog interneta „Starlinka“, ali iranska policija je lansirala dronove koji su tragali kamerama sa visine za satelitskim tanjirima, kao i GPS ometačima.
Nekoliko dana je trajalo nagađanje da bi režim mogao pasti, što su podgrevali članovi iranske dijaspore, čiji su kanali, poput Iran International, davali utisak da je Iran pred antiislamističkom kontrarevolucijom koja bi vratila dinastiju Pahlavi na vlast, da postoji velika podrška krunskom princu Rezi, ali to je bilo samozavaravanje. Članovi iranske dijaspore su mahom ljudi ili potomci ljudi koji su zajedno sa šahom ili u godinu dana nakon Islamske revolucije 1979, pobegli iz zemlje. Oni su veoma uticajni u medijskom sektoru i sektoru zabave, ali dopuštaju da im emocije i nostalgija pomute rasuđivanje.
Što se tiče spoljašnih intervencija, bilo u korist Islamske republike, bilo demonstranata, njih nije bilo i neće ni biti. Usredsređena na rat u Ukrajini, Rusija nema kapacitete da pomaže Iranu. Kina nema politiku intervencija bilo gde, jer su svesni da je to put u imperijalno preopterećenje, a i za sticanje loše reputacije novog imperijaliste u međunarodnoj areni.
Sjedinjene Američke Države, ali i Izrael, ovde ne bi imale kako da intervenišu sa uspehom. Otmice i ciljana ubistva iranskih lidera ne bi uticala na organizaciju Islamske republike. Ona je izgrađena sa znanjem da će, bilo u iransko-iračkom ratu, bilo od Izraela, bilo od Amerikanaca, svaki čovek u hijerarhiji biti ciljan, i da stoga, svako od njih mora imati zamenu.
Prošlogodišnji rat Izraela i Irana je otpočeo 13. juna izraelskim ubistvima iranskog vojnog vrha u njihovim domovima, uključujući i načelnika generalštaba Mohameda Bagerija. Istog dana je tu dužnost preuzeo njegov zamenik i Iran je narednih 12 dana uspešno koristio svoj balistički arsenal da uzvraća na izraelska bombardovanja Irana svojim bombardovanjem Izraela.
Iranska organizacija nije obezglavljena, jer nije centristička hijerarhija, odnosno diktatura poput Gadafijeve Libije ili Iraka Sadama Huseina koja se raspada ubistvom jednog čoveka. U pitanju je autoritarna republika sa mnoštvom institucija koje nastavljaju da funkcionišu čak i kada je zemlja u ratu, a pojedinci iz hijerarhije odlučivanja odstreljeni.
U Iranu oružje, ogroman arsenal koji uključuje i puške i tenkove i balističke projektile, je mahom u rukama Islamske revolucionarne garde. Ona ima i ideološko opravdanje i ekonomski interes i ubojitu silu u rukama i neće je tako lako prepustiti. Za pad jednog režima, potrebno je da elementi instrumenata sile prelete na stranu revolucionara. Za to ovde nema motiva.
Takođe, režim je organizovao velike kontramitinge širom zemlje, što dokazuje da on i dalje ima jako uporište, naročito među siromašnim i ruralnim stanovništvom, kojem je islamska republika u mnogome pomogla u svojih skoro pola veka postojanja. Da, urbana populacija se buni, ali brojevi i dalje nisu dovoljni da zbace gardu i velikog ajatolaha.
Da li je time režim bezbedan? Ne. Uzroci ustanka su bili materijalni ovog puta, ne samo zbog ljudskih prava, nego i zbog preživljavanja. Ekonomske i ekološke probleme Islamska republika više ne može da reši, niko ne može da ih reši, jer je i resursa i potrošačkih dobara sve manje.
Protesti gladnih i žednih i potlačenih Iranaca će se opet desiti, i njih će biti sve više. Veliki ajatolah Ali Khamnei ima 86 godina i sve upućuje na to da će nakon njegove smrti, sve i ako bude izabran sledeći vrhovni vođa, Islamska revolucionarna garda preuzeti vlast u takvoj meri da će režim teokratske republike dobiti jake obrise vojne hunte kakva vlada već u Pakistanu.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
