Već duže vreme je jasno da se politička borba između vlasti i pobunjenog dela društva neće završiti brzo kao, na primer, u Bangladešu ili Nepalu, zemljama koje su nedavno upoređivane sa Srbijom.
Šta je glavna razlika između Bangladeša i Nepala sa jedne, i Srbije sa druge strane? Dve reči: ljudske žrtve. Odnosno, demonstranti u dve azijske zemlje su stavili bezbednosne strukture pred stvarni izbor da li će pucati ili ne.
Takve stvari ubrzavaju političko razrešenje protesta. Ali, naravno, zahtevaju od demonstranata da preuzmu ogroman rizik. Toga u Srbiji nije bilo ni 15. marta niti jednog drugog datuma, niti su studenti bili spremni da povedu građane u tako nešto.
Na tome trebamo da budemo zahvalni kao društvo, jer smo izbegli fatalne ishode. Studentski pokret izabrao je da političku borbu sprovodi kroz institucionalne kanale, što izbori, koliko god bili nepošteni i neslobodni, jesu. Šta će se desiti ako vlast izgubi izbore ali odbije da to prizna je pitanje na koje ćemo odgovoriti ako dotle stignemo.
U zamenu za predominantno miran način borbe dobili smo njeno dugo trajanje. I tu sada dolazimo do neprijatne kontradiktornosti između objektivnih okolnosti – dug proces političke borbe – i dugogodišnjeg tankog strpljenja opozicione javnosti.
Jer, utisak je da je opoziciona javnost, još otprilike od 2017-2018, većinski izgubila veru u proces političke borbe. Dominantna je postala vera u Dan D.
Drugim rečima, nakon što je Vučić postigao percepciju nepobedivosti na izborima, među nezadovoljnim građanima proširilo se uverenje da se vlast neće pobediti upornom borbom – koja se u prvom periodu vladavine SNS-a pokazala jalovom – već naglo i spontano, jednom kada nezadovoljstvo dosegne vrhunac, okupi se kritična masa i desi neka politička magija koja će dovesti do pada vlasti.
Ovakav način razmišljanja smo videli i od izbijanja studentskih protesta, a najbolji primer je nakon 15. marta, kada je prevladalo razočarenje što se nije desio Dan D. Takođe smo imali rasprostranjene narative da smo u situaciji „sad ili nikad“ i da, ako se ona ne razreši ove godine (koja je već na izmaku), sve će biti izgubljeno.
Ono što se desilo u toku godine, međutim, jeste da je studentski pokret polako krenuo da transformiše ta uverenja. Ako veru u proces stavimo na jednu stranu spektra, a veru u Dan D stavimo na drugi kraj spektra, studenti su krenuli da pomeraju uverenja opozicione javnosti niz spektar, od Dana D ka procesu političke borbe.
Da studenti imaju uspeha u tome postalo je jasno na protestu na Slaviji 28. juna, kada se uprkos razočarenja od 15. marta okupio impozantan broj ljudi koji je – skandirao vlasti da raspiše izbore. To je bio prvi put da smo videli opozicionu masu da to radi još od skupova koje su organizovali Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić 2011.
Takođe, dok je i oko Slavije stvarana fama u javnosti – da li će to biti Dan D ili ne – oko skupa 1. novembra u Novom Sadu Dan D nije bio ni pominjan: u pogledu tog skupa je prevladalo uverenje da je okupljanje vrednost po sebi, što je jasan indikator vraćanje vere u proces.
Uspeh ove transformacije će biti kada dovoljan broj ljudi prihvati da su izbori, kad god oni bili, pravi Dan D (čime će onaj pomenuti spektar biti prevaziđen), i da je potrebno uraditi sve da se za taj momenat maksimalno pripremi. Da li će dovoljan broj ljudi to prihvatiti biće glavni faktor u stvaranju okolnosti za smenu vlasti.
Otuda datum iz naslova – 1. septembar 2026. godine. Njega sam odredio kao grubi orijentir kada ćemo moći da procenimo da li je dovoljan broj ljudi bio spreman za dugoročnu borbu, i tada će nam biti lakše da predvidimo kako će se ona okončati.
Zašto baš taj datum? Prvo, vanredni izbori neće se održati do kraja ove godine. To ostavlja prvu polovinu naredne godine, kraj 2026. godine ili redovne termine u 2027. Moguće je da će Vučić, ako proceni da su mu šanse dovoljno dobre, da raspiše vanredne parlamentarne izbore na proleće, zajedno sa 11 redovnih lokalnih izbora. Ali, iz razloga koje možemo da argumentujemo nekom drugom prilikom, to smatram manje verovatnom opcijom.
To nas ostavlja sa sledećim scenariom: vanredni parlamentarni i predsednički izbori krajem 2026. ili početkom 2027, ili samo redovni predsednički izbori početkom 2027. Čak i ako budemo imali samo predsedničke, njihov značaj će biti presudan. Ako na njima ne pobedi kandidat vlasti, to će samo po sebi u ogromnoj meri promeniti atmosferu u korist opozicije pred parlamentarne izbore koji bi morali da se održe krajem iste godine.
Zašto je 1. septembar 2026. bitan datum, u slučaju da izbori ne budu na proleće? Zato što će tada, neformalno, početi kampanja. Ljudi će se vratiti sa letnjih odmora, školska godina će početi, i dugoočekivani izbori će isisati kiseonik iz svih drugih političkih tema. Neće biti važno da li će izbori biti u decembru 2026. ili martu 2027 – kampanja će početi dolaskom jeseni.
I zato bi opoziciona strana morala da dočeka taj 1. septembar 2026. spremna, kako bi mogla, između ostalog, da projektuje samopouzdanje. Da već tada ima infrastrukturu, spremne kontrolore, spremne poruke i plan za kampanju, makar uži izbor predsedničkih kandidata – i razrešene odnose studentskog pokreta i opozicije. Još jedan element spremnosti – a to važi pre svega za studentski pokret – jeste da održava vatru do tog datuma, tj. da stavlja javnosti do znanja da su i dalje prisutni.
Što opoziciona strana dočeka taj „presek stanja“ spremnija i otpornija na razdore koje će vlast pokušati da produbi na svakom koraku, to će biti veće šanse za pobedu – i veći dokaz da je vera u proces prevladala kod odlučujućeg broja građana. Svakom nedeljom koja prođe nakon 1. septembra a da opoziciona strana nije konsolidovana i spremna, šansa za pobedu će biti manja, a šansa da će Vučić na prepad raspisati izbore veća.
Taj datum je za devet i po meseci, to jest već manje od ovih godinu dana provedenih u političkoj borbi nakon pada nadstrešnice. Da li je to, za protivnike vlasti, predug period koji ne mogu da iznesu?
