Prema trenutnim planovima, Peter Mađar preuzeće premijersku poziciju od Viktora Orbana baš na Dan Evrope, 9. maja. Simbolika je snažna, a koliko će snažan biti očekivani evropski zaokret njegove vlade videće se uskoro. Komentatori veruju da će, iako Mađar nije „evro-federalista“ niti entuzijastični podržavalac Ukrajine, odnosi sa EU biti u dobroj meri normalizovani nakon godina zatezanja.
U svojim javnim nastupima nakon što je odneo ubedljivu pobedu na izborima 12. aprila, Peter Mađar je o Evropskoj uniji govorio pre svega u kontekstu odmrzavanja oko 20 milijardi evra iz evropskih fondova koje je Brisel, navodeći stanje u vladavini prava, uskratio Orbanovim vladama.
Tako je u objavi na društvenoj mreži Iks 14. aprila Mađar obavesio javnost da je razgovarao sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, sa kojom se dogovorio da će prioritet biti „otključavanje“ fondova zamrznutih zbog korupcije.
„Nova vlada će doneti ključne odluke o tome kako da otključa i investira ova sredstva, u skladu sa mandatom koji je dobila od građana“, napisao je Mađar. Kasnije te nedelje dodao je da je, u razgovoru sa predstavnicima Evropske komisije, poručio da novac „sa pravom pripada mađarskom narodu“ na osnovu njihovih doprinosa zajedničkom budžetu i poslu koji je Mađarska uradila za Evropu.
Buduća ministarka spoljnih poslova u Mađarevoj vladi Anita Orban (koja nije u srodstvu sa odlazećim premijerom) na svojim društvenim mrežama je istakla šire strateške pravce Mađareve vlade. Ona će „ponovo izgraditi poverenje sa partnerima, uključujući EU i NATO, obnoviti poljsko-mađarske odnose i doprineti snažnijoj Centralnoj Evropi unutar snažnije Evropske unije“.
Anita Orban, baš kao i Peter Mađar, nekada je bila deo Fidesove vlade, i radila je za prvog Orbanovog ministra spoljnih poslova, Janoša Martonjija. Kako prenosi mađarski portal Teleks, Anita Orban definitivno ima reputaciju pro-zapadno orijentisane diplomatkinje, te se očekuje da će se umanjiti „istočna skretanja“ koja su se intizivirala u kasnijim godinama Viktora Orbana i Martonjijevog naslednika, Petera Sijarta.
Ipak, još tokom kampanje, Mađareva partija Tisa odavala je utisak da neće u svemu pratiti očekivanja Brisela i nadnacionalnih struktura EU. Odeljak o spoljnoj politici u programu Tise nosi naslov „suverena nacija“, a među stavovima je i protivljenje daljeg prenošenja nadležnosti sa država članica na Evropsku komisiju.
Osim toga, u programu i u javnim nastupima buduće vlade vidi se određena distanca prema bezervnoj podršci Ukrajini, a pogotovo njenom ubrzanom članstvu u Evropsku uniju, koje se odbacuje kao nemoguće. Koliko je ovo bila neophodna politička pozicija u situaciji u kojoj je Peter Mađar napadan od strane Fidesa da je marioneta Volodimira Zelenskog, a koliko dosledni stav, videće se ubrzo. U svakom slučaju, obećan je i kraj politike opstrukcije koju je Viktor Orban vodio u spoljnoj politici EU.
Novinar Čaba Presburger ističe za Savremenu politiku da, dok je Viktor Orban godinama forsirao politiku „otvaranja ka Istoku“ i očigledno se „najkomfornije kretao u krugu azijskih autokrata“, Peter Mađar se jasno i bez zadrške opredelio za revitalizaciju zapadnih savezništava.
„Program stranke Tisa ne koketira sa ‘uravnoteženim’ pristupom niti fingira jednaku otvorenost prema svim delovima sveta, već nedvosmisleno stavlja akcenat na NATO, Evropsku uniju i produbljivanje saradnje sa državama srednje Evrope (pre svega sa Višegradskom grupom)“, navodi Presburger.
Kao svoju prvu destinaciju nakon što postane premijer, Peter Mađar naveo je Varšavu. Jedan od lidera koji je najsrdačnije dočekao njegovu pobedu bio je poljski premijer Donald Tusk, koji je opet dobio kolegu u Budimpešti iz Evropske narodne partije, iz koje je Orban de fakto isključen pre pet godina. Mađarevo insistiranje na snaženju saveza sa srednjoevropskim zemljama, uključujući i Austriju, briselski Politiko već je opisao kao pokušaj metaforičkog obnavljanja Austro-Ugarskog carstva.
Istovremeno, dodaje Čaba Presburger, kada je reč o ratu u Ukrajini i pitanju migracija, ne treba očekivati brze i radikalne zaokrete Petera Mađara u odnosu na politiku Fidesa.
„Razlike će postojati pre svega na retoričkom nivou: građani se više neće zastrašivati Zelenskim i ‘migrantskim hordama’, ali neće biti ni entuzijazma za zajedničko finansiranje Ukrajine u okviru EU, niti za ubrzani prijem te zemlje u Uniju, kao ni za migrantske kvote“, poručuje Presburger.
I Žužana Veg, programska saradnica u Nemačkom Maršalovom fondu SAD, ističe za Savremenu politiku da očekuje promenu vlade Petera Mađara u opštem stavu prema EU, uz određene rezerve.
„Mađar želi da ponovo usidri Mađarsku u EU i da unapredi interese zemlje u tom okviru kroz pregovore i izgradnju koalicija. Posebno želi da ulaže u razvoj srednjoevropskog bloka koji može da predstavlja zajedničke interese. Međutim, on nije federalista – nastaviće da zagovara Evropu snažnih nacionalnih država i neće podržavati ograničavanje ovlašćenja država članica. To može biti problem u raspravama o prelasku na kvalifikovanu većinu u donošenju odluka u oblasti spoljne politike“, ocenjuje Veg.
Koliko je odnos prema Evropskoj uniji bio važan za glasače?
Međunarodna istraživačka agencija AtlasIntel, koja je u procenat predvidela rezultat mađarskih izbora 12. aprila, objavila je i odgovore ispitanika o tome koje su im teme bile najvažnije prilikom odluke za koga će glasati.
Tema politike prema Evropskoj uniji, prema ovom istraživanju, bila je na petom mestu, a kao najvažniju ju je navelo 29% građana. Ispred su bile teme zdravstvenog sistema (31%), demokratije i vladavine prava (36%), korupcije (42%) i ekonomije, to jest inflacije i troškova života (49%).
Sa druge strane, politika prema EU bila je važnija građanima od niza drugih tema, poput politike prema Rusiji, politike prema Sjedinjenim Amričkim Državama, pa čak i teme imigracija, na kojoj je Viktor Orban dugo gradio svoj politički kapital.
Žužana Veg navodi da EU inicijalno nije bila centralna tema kampanje, ali kako je rusko mešanje u izbore dobijalo sve više pažnje, pojavio se i narativ da su izbori ujedno i referendum o mestu zemlje u Evropi ili o njenom daljem klizanju u rusku sferu uticaja.
„Na kraju je to ostao simbolički sloj, ali svakako utemeljen u rastućem nezadovoljstvu spoljnom politikom vladajuće stranke“, opisuje ona.
