Za inspekcijski sistem prijave građana nisu sporedna stvar. Ljudi koji žive ili rade u neposrednoj blizini postrojenja mogu prvi primetiti problem i ukazati inspekciji na operatera koji prekoračuje dozvoljene emisije, ne vrši merenja ili posluje bez potrebnih dozvola.
Zakon o inspekcijskom nadzoru takvu prijavu tretira kao predstavku, odnosno inicijativu na osnovu koje inspekcija može pokrenuti postupak. Podnosilac nema položaj stranke u postupku, ali to ne znači da nakon podnošenja prijave treba da ostane bez ikakve informacije. Inspekcija je dužna da ga obavesti kako je postupila po predstavci, po pravilu najkasnije u roku od 15 dana, a ako je pokrenut vanredni nadzor, i o njegovom ishodu najkasnije 15 dana nakon okončanja postupka.
Istraživanje Udruženja građana Tim 42 pokazuje, međutim, veliki raskorak između tog pravila i prakse. Lokalne samouprave obuhvaćene analizom navele su da je tokom 2025. godine podneto ukupno 586 prijava protiv operatera stacionarnih izvora zagađivanja, odnosno subjekata za koje su podnosioci smatrali da pripadaju toj kategoriji.
Međutim, od 97 lokalnih samouprava čiji je rad detaljnije analiziran, čak 21 odgovorila je da prijava protiv operatera nije bilo. Tim 42 je samo u tim gradovima i opštinama tokom iste godine podneo ukupno 177 prijava.
Ovaj podatak sam po sebi ne govori šta se dogodilo sa svakom pojedinačnom prijavom. Ali otvara veoma konkretno pitanje: kako je moguće da lokalna uprava navede da prijava nije bilo, ako postoje podaci da su joj one upućivane?
Problem nije ograničen na evidenciju. Analiza je utvrdila da u čak 65 lokalnih samouprava podnosiocima nisu dostavljana obaveštenja o pokretanju ili ishodu inspekcijskog postupka na način propisan Zakonom o inspekcijskom nadzoru. Za građanina to može da izgleda vrlo jednostavno: vidi problem, prijavi ga i zatim ne zna da li je inspekcija izašla na teren, šta je utvrdila i da li je operateru naloženo da nešto promeni. Ali posledice takve prakse prevazilaze nezadovoljstvo jednog podnosioca prijave.
U sistemu u kojem lokalne inspekcije često imaju ograničen broj ljudi, nepotpune registre operatera i nedovoljno informacija o svim izvorima emisija, predstavke građana mogu biti važan dodatni mehanizam za otkrivanje problema. Ako građani steknu utisak da prijavljivanje nema efekta, sistem gubi upravo one informacije koje bi mogle da mu pomognu da utvrdi šta se događa na terenu.
I kvalitativni deo istraživanja pokazuje da problem nije samo u komunikaciji. Među uočenim nedostacima nalaze se slučajevi u kojima postupak po prijavi nije pokrenut iako je postojala osnovana sumnja na kršenje Zakona o zaštiti vazduha, ali i slučajevi u kojima je iz zapisnika proizlazila nezakonitost, a ona nije formalno konstatovana. Zabeleženi su i postupci u kojima su postojala prekoračenja emisija, ali rezultati merenja nisu pravilno navedeni ili nisu naložene odgovarajuće tehničke mere.
To ne znači da lokalne inspekcije ne postupaju po prijavama. Analiza prepoznaje i primere dobre prakse, od provere dozvola i evidencija do detaljnog utvrđivanja podataka o emisijama, nalaganja mera i pokretanja odgovarajućih postupaka. Problem je u tome što takva praksa nije dovoljno ujednačena.
Građanska prijava, naravno, nije dokaz da je neko prekršio zakon. Upravo je posao inspekcije da tu sumnju proveri i utvrdi činjenice. Ali prijava ne bi smela ni da nestane u administrativnoj praznini. Zato pitanje nije samo imaju li građani pravo da prijave mogući izvor zagađenja. To pravo već postoji. Važnije je da li mogu da računaju da će institucija prijavu evidentirati, razmotriti i saopštiti im šta je po njoj preduzela.
Jer sistem zaštite vazduha ne zavisi samo od mernih stanica, registara i inspektora. Zavisi i od poverenja građana da, kada ukažu institucijama na problem koji vide iz svog dvorišta ili sa prozora, njihov glas neće ostati bez odgovora.
Za više informacije možete pogledati istraživanje Tima 42, dostupno ovde.
Ovaj materijal izrađen je uz finansijsku podršku Evropske unije. Za njegov sadržaj isključivo su odgovorni Tim 42 i BFPE, a izneti stavovi ne predstavljaju nužno stavove Evropske unije niti Beogradske otvorene škole.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
