Početkom godine, gledajući kako studentski protesti izazivaju nezapamćenu mobilizaciju građana i kako režim odgovara na ovaj izazov sve otvorenijim nasiljem, izneo sam prognozu da će ovo biti prelomna godina i da će do njenog kraja Srbija ili postati nalik na Belorusiju ili će vlast pasti. Na prvi pogled se može reći da je prognoza omanula: niti je režim uspeo da konsoliduje autoritarni poredak, niti su studenti i građani uspeli da ga sruše.
Ipak, mislim da su osnovni elementi ove prognoze bili tačni. Suočen sa ozbiljnim izazovom, režim je krenuo sve više da se oslanja na silu, propagandu i represiju, time samo jačajući krizu, gubeći legitimitet i ubrzavajući sopstveni pad. U pitanju je bila igra na „sve ili ništa“, gde je ostalo da se vidi samo da li će u ovoj borbi duže izdržati režim ili građani.
Aktuelna kriza zbog toga svakako predstavlja raskrsnicu za demokratiju u Srbiji i njeno razrešenje će odrediti hoće li Srbija biti deo demokratskog sveta ili će potonuti u autoritarni mrak. Povratka na staro, sa fasadnom demokratijom i spin diktaturom, gde se ljudi mogu pretvarati da je pod SNS-om Srbija i dalje demokratska zemlja u kojoj se može verovati institucijama, neće i ne može biti.
Šta nam to onda sve govori o 2026? Hoće li ona onda biti ta prelomna godina?
Ona će sasvim sigurno biti ili izborna ili predizborna. Najkasnije u 2027. čekaju nas predsednički, parlamentarni i lokalni izbori u velikom broju lokalnih samouprava. Ukoliko ne bude nikakvih prevremenih izbora, prvo ćemo imati predsedničke izbore do aprila 2027, a zatim i parlamentarne i lokalne do kraja te godine.
Izbori mogu biti održani i ranije. Mnogi očekuju spajanje predsedničkih i parlamentarnih izbora na proleće 2027. ili već krajem 2026. ukoliko bi Vučić uradio isto što i Boris Tadić 2012. i sebi „skratio mandat“ podnošenjem ostavke. Međutim, jasno je da ukoliko ranih izbora bude, to će biti isključivo zato što je to u interesu vlasti, tako da treba biti oprezan sa njihovim priželjkivanjem.
Suočena sa mogućnošću poraza na narednim izborima kojoj svedoče brojna ispitivanja javnog mnjenja, vlast će naredne godine svakako pokušati da povrati poverenje građana. Međutim, što je mnogo važnije, pokušaće da među protivnicima režima produbi podele, da razbije ili marginalizuje studentski pokret, da na političkoj sceni napravi konfuziju i da postigne da ljudi izgube veru u to da je promena moguća. Drugim rečima, da se aktuelno nezadovoljstvo, koje se ne može ugušiti, makar raspline i spreči da bude faktor stvaranja pobedničke političke alternative.
Ukoliko bi me neko pitao šta želim od Deda Mraza za Novu godinu, poželeo bih stvaranje jedinstvenog i širokog društveno-političkog fronta koji bi se tokom cele 2026. spremao za pobedu na narednim izborima. Da li bi taj front predstavljao jednu listu – studentsku ili neku širu – ili pak nekoliko različitih lista, manje je važno od uspešnog stvaranja referendumske atmosfere i pronalaska načina da se nezadovoljstvo građana uspešno prenese na političku ravan, bez rasipanja glasova ili gubitka fokusa sa imperativa smene nedemokratske vlasti.
Međutim, pošto Deda Mraz ne postoji, tako ni ovakav jedan zajednički antirežimski front neće pasti sa neba (ili sići kroz dimnjak). Vlast je možda ranjiva i u slobodnom padu što se tiče podrške građana i legitimiteta, ali i dalje ima na raspolaganju različite instrumente i resurse da igrajući na slabosti protivnika izađe iz nekih budućih izbora – svakako neslobodnih i nepoštenih – kao relativni pobednik.
Vlast će nastojati da umori javnost odsustvom ustupaka, da uguši različite kritičke glasove, uvede u diskurs nove identitetske teme koje će podeliti protivnike režima, ali što je najopasnije od svega, da infiltracijom u studentski pokret i opozicione aktere, kao i pratećom propagandom, stvori nove podele i jazove koji će sprečiti referendumsku atmosferu i stvaranje jasne političke alternative koja bi pobedila na narednim izborima.
U ovome vlast ima mnoge saveznike, kako svesne, tako i nesvesne. Najveći je svakako nepoverenje, koje se proširilo društvom i ozbiljno narušilo naše kapacitete da sarađujemo i pronađemo zajedničke interese. Studentski protesti su uradili mnogo da u društvu probude solidarnost, zajedništvo i najzdraviju moguću formu patriotizma. Ipak, prostor politike je ostao prostor nepoverenja, možda čak i više nego ranije zahvaljujući višestrukom studentskom ograđivanju od političkih i kvazi-političkih aktera.
Zbog ovog nepoverenja, prenošenje očiglednog društvenog nezadovoljstva u pobedu na izborima neće biti nimalo lako i jednostavno, ma šta mnogi optimisti – često vođeni emocijama više nego racionalnim kalkulacijama – uporno tvrdili. Antirežimski front nije konsolidovan i procenti podrške za još uvek samo potencijalnu studentsku listu (ili fiktivnu zajedničku listu svih) neće se automatski pretvoriti u pobedničke procente neophodne za promenu vlasti. Za to je potrebno mnogo zajedničkog rada, ali i uspešne odbrane od režimskih mahinacija kojima svedočimo već mesecima.
Sledeću godinu će zbog toga biti najvažnije izdržati. Sa jedne strane, sprečiti režim da uguši klice otpora među nezavisnim medijima, akademskoj zajednici, kao i delu još uvek funkcionalnih institucija. Sa druge strane, izdržati da slabosti našeg društva poput duboko usađenog nepoverenja i antipolitike ne isplivaju i razore sve ono što su studenti postigli mobilišući društvo protiv nedemokratske vlasti. Cena ovog poraza bi bila istorijska.
